Čestitke su uvijek zanimljive ako pomislimo kakvu bismo mi željeli dobiti. Ako uložimo malo rada i malo mašte sve može biti zanimljivo, pa čak i u srednjoj školi u koju sam bila pozvana. Maja i ja smo srednjoškolcima zajedno približile izradu čestitaka. Bilo je tu šljokica...ljepila...i napokon čestitaka.
Moja profka i ja smo se sasvim malo prošetale kraj nabujale Kupe, popile kakao i pojele kolač, a tada su krenule misli i tko zna možda bi nas one opet vratile u srednju školu, kada sam ja bila mali bibliotekar / knjižničar/pjesnik/slikar , a ona moja profesorica u knjižnici...
Pobjegle smo prije nego daleko odskočimo...jer volimo biti sada u ovom vremenu :)
P.S. Oprostite ponekad zaboravim vaša lica ako vas dugo ne vidim, ako nisam razgovarala s vama...Oprostite...I ako me slučajno poznajete pozdravite me, jer ponekad zaboravim vas iako smo možda jednom tako dobro pričali i družili se. I javite mi se...Hvala što to ponekad i činite.
Ne znam zašto je tomu tako...
Valjda vrijeme ostavlja tragove na nama svima.