Dok sidim na kaucu i gledam vec trecu epizodu Prijatelja u kojoj Anistonica ne nosi grudnjak doslo mi je do glave da sam zapostavila blog. Pa me eto nazad. Nit sam pisala niti citala vase blogarije vec neko vrime i moram reci da me uvatila neka nostalgija. Zato me eto sad nazad u kasnu uru dok Viking hrce.
Kod nas se dogodilo nekoliko promjena, najveca je doduse da smo se odlucili na suzivot u stancicu na juznoj strani grada i ono ide nam skroz super ma da je do toga doslo naglo, bez nekog velikog planiranja.
Ja kao mlada hrvatica nisam dobila mnogo feedbacka o zajednickom zivotu od mojih prijatelja, iz jednostavnog razloga sto si mladi mojih godina ne mogu priustiti zajednicki zivot koji nije financijski potkovan od strane roditelja pa zive sa starcima pod istim krovom do cetrdesete i oslanjaju na kratke uzitke na straznjem sjedalu Fiat Una (ili slicnoga) po sumarcima i plazama, a bome nisan se mogla osloniti ni na savjete roditelja koji su svojedobno odgajani u katolickom okruzenju iz kojeg je proizaslo da moj stari prakticki pokupi moju staru na dan vincanja s njenog praga i vodi je doma.
S Vikingom je drugcije, po nekoj praksi kod njih s 18 navrsenih, starci ti dadu nesto para u djep, nogu u guzicu i snadji se sine pa je zakljucio da bi se mogao tako skuciti samnom, dok sam ja bila dva tjedna doma kod svojih. Ka ono falila sam mu toliko da je to bilo jedino rjesenje. Nakon kratkog razmisljanja, dvoumeci se izmedu zivota s deckom kojeg volim ili cimerom od kojega cili stan vonja po kanabisu i cudne cimerice koja studira genetiku, Viking je pobjedio s velikom prednoscu.
I eto, ja se vratila, nasli presladak stancic, nedaleko od onoga u kojem sam prije zivila, svratili u IKEU, kupili bestek i zapoceli nesto novo za nas oboje.
Priznajem da me uvatila panika na njegov prvi prijedlog. Prvo su me prepale spike kako ne poznajes osobu dok ne zivis s njom, kako se mozda ispostavi da si ne pasemo, i da ne izdrzimo taj test. Pa onda opet s druge strane pomislis Djizusa ti, to je to, gotovo, kraj, nema vise zajebancije, sad je to signed, sealed and delivered ima da se uozbiljis. Cak nisam mogla disat minut, dva. Ne znam zasto sam se tako ustrtarila, valjda sto po logici nekakve generalizacije prvo dodje suzivot, pa brak, pa dica. Il po hrvatski dica, brak i suzivot sa puncem i punicom. A onda sam se smirila, hej nije to tako lose, mladi smo, mozemo sto ocemo, ne moramo pratiti tudje putove, mozemo kreirati svoje vlastite.
I eto nas sad skupa. Sve izgleda bajno. Ja na poslu on kuva, on na poslu ja kuvam, u slobodno vrime, setnjice, koncerti, izlasci s ekipom, filmski maratoni uz kokice... Sad malo cesce prdi i podriguje ali valjda smo presli tu granicu intime posli koje mi to ne smeta.
Pao je dogovor da ostajemo ovde jos godinu dana, a onda cemo dalje, mladi smo, only sky is the limit... i oni smak svita sta ga zovu dvaestprvog.
Post je objavljen 04.12.2012. u 03:10 sati.