BAŠ ME BRIGA KOLIKO JE TRAJALO
Dali ste se ikada zapitali tko je izmislio sat? Guglao sam po internetu i ništa. Pretpostavljam da ga je izmislio neki vražji Švabo ili Švicarac. Švabe su pedantno i točni, mogli bi i oni biti, ali sve mi to više miriše, da ne kažem smrdi, na Švicarca. Pa ne kaže se uzalud, „točan ko švicarski sat“. Ti vražji Švicarci su bili moj omiljeni narod, sve dok me nije zajebo onaj njihov Franak, jebli ga oni. Od kada me je on zavio u crno, mrzim sve švicarsko, osim sira. E tu su pravi majstori.
Pretpostavljam da su sat izmislili da bi se ljudi držali nekog reda. Ja više ne nosim sat, mene više nitko ni ne čeka, pa s toga, više mi ni ne treba. A imao sam ja i Rolex i Brajtling, naravno lažnjaci, ali nikada neću zaboraviti Start. To je bio sat koji sam dobio od kuma na krizmi. Oooo, to je bio sat i po. Težak oko pola kile, Ruski. Dugo sam se pitao zašto mi se čini da mi je lijeva ruka duža od one desne. Sada znam, od Starta. Još ga imam na slikama. Kada smo se kum i ja slikali nakon krizme, kum je strogo naredio, „izbaci lijevu ruku da se vidi sat“. Tako je i dan danas taj sat ostao moj legendarni sat.
Kada bi išli malo filozofski definirati, što je uloga sata, mnogi bi odgovorili da je njegova uloga bla bla bla, a ja bih rekao da je njegova uloga zagorčati čovjeku život.
To sam osjetio već u ranoj mladosti.
- „ Jesam ti ja rekla da se moraš vratiti do osam. Za pet minuta da si kod kuće ili ......“, ma ne da mi se više nabrajati zašto sam sve bio kažnjavan, samo zbog tog vražjeg sata.
Škola, to je bilo vrijeme kada se ozbiljnije trebalo pratiti koliko je sati. Ima li netko među nama da svoje kašnjenje u školu nije pravdao sa ono, „kasnio mi sat“. Ma kasnio je tebi, da ti ne kažem što. Zakrnjo si ti malo duže.
Kada smo malo porasli, hormoni podivljali, opet sat.
- „ Ljubavi, vidimo se večeras u osam“.
Zašto baš u osam. Zar nije moglo biti, „ vidimo se kada zađe sunce za horizont“, bilo bi to ljepše, a i romantičnije. Onda kažemo da su ljudi sve manje romantični, naravno, sat je kriv i za taj dio. Mogao bih nabrajati u nedogled zašto je sat za sve kriv. Vrhunac je bio, kada je neki kreten izmislio sat sa onom kukavicom, što svaki sat izlijeće i počne kukati, kuku, kuku, pa koliko sati, ona toliko puta zakuka. Još je veći kreten onaj koji je izmislio sat, koji osim što kuka svaki sat, kuka svakih pola sata. E to je vrhunac idiotizma.
Kada sam kao svadbeni dar dobio veliki zidni sat sa kukavicom, nije dugo kukala. Zavrnuo sam joj vrat nakon tjedan dana. Sat sam još ostavio neko vrijeme iz poštovanja prema rođaku koji ga je poklonio kao svadbeni dar. Moram li naglasiti da je to bio rođak sa ženine strane. Mojoj rodbini se to nije moglo dogoditi. Oni su poklanjali usisivače. Nakon svadbe, kada smo supruga i ja gledali darove, ustanovili smo da imamo 16 usisavača. Sve blizanci. Da sve bude još tragičnije, isti takav usisavač, na velikoj rasprodaji sam kupio i ja, da usrećim suprugu. Što je žena bez usisavača? O svadbenim poklonima ne bih u detalje, odmah mi skoči tlak. Vraćam se na satove, ne na satove, na onaj sat, svadbeni poklon. On je trajao sve dok jednoga dana nisam primijetio da moja supruga, za vrijeme onoga (ne bih o detaljima, onoga), bulji u sat. E sad, dali je to neki fetiš pa ju to rajca ili mi mjeri vrijeme. Ok., ako je fetiš dobro, svi mi imamo neke fetiše. Ja sam se dugo palio na svilenu odjeću sve dok na užetu kod moje susjede nisam vidio, na sušenju, njene svilene gaće, namjerno ne koristim umanjenicu, gaćice. Prvo sam pomislio da je neka posteljina.
- „ Susjed vidite kako sam se ponovila, kupila sam donji veš u Beču“.
Pa jebote i ti Austrijanci nisu normalni. Od tada, kada god vidim na nekoj dami svileno donje rublje, odmah ju zamolim da ga skine. Ne mogu da ga gledam više na ženama.
Kao što rekoh, buljila je u sat. Što li gleda? Kukavice više nema, sigurno mi štopa vrijeme. Odlučih da produžim seansu do maksimuma.
- „ Bingo, tri minute i tri sekunde, rekord“. Samo je promrmljala.
Bio sam povrijeđen. Pa što ona hoće, maraton. Pa nisam ja Gabriel Selasije. Neka pita Borkovu ženu. Njegov rekord je, dok je na Tv-u trajala reklama od Coca – Cole i to ona skraćena verzija.
Odlučih se prebaciti na svoj teren.
- „ Vidi, nogomet se igra, sa svim zamjenama, sa 28 igrača, plus tri sudca, a u zadnje vrijeme su dodali još dva, pa je to sve skupa 33 učesnika, a utakmica traje 90 minuta. Sada ti podijeli 90 minuta na njih 33 i ispada manje od tri minute po učesniku i gleda ih milijunski auditorium“. Bio sam ponosan na svoju opservaciju.
- „ Da dragi, ali oni driblaju, šutiraju, zabijaju, zato ih i gledaju, pitaš li se ti zašto ti nemaš publiku“?
Nisam ništa odgovorio. Drugo jutro sata više nije bilo. Odradio sam kondicijski dio priprema. Maznuo dvije rakijice. Došlo je novo vrijeme. Moje vrijeme, pa ti sada štopaj. I na kraju krajeva BAŠ ME BRIGA KOLIKO JE TRAJALO.
Sada umjesto sata, na tom mjestu visi kalendar.
Post je objavljen 10.11.2012. u 01:18 sati.