Naša obitelj...ovako je nekada slikao profesionalni fotograf...tata ga naručio da dođe kući, mi se obukli najbolje što smo mogli i htjeli...i škljoc...slijeva nadesno Željko, mama, Miro, tata i ja.
Mama!
Dein Leben war nicht immer leicht,
Du kanntest Mühen und Plagen.
Frau Sorge, die durch die Zimmer schleicht,
sie gab dir manches zu tragen.
Du hattest Kummer, der keinen verschont
in bitteren, trüben Stunden.
Dein Mut, der hat sich immer gelohnt
und stets einen Ausweg gefunden.
Du kämpftest tapfer gegen die Not,
sorgtest, daß jeder sich freue.
Kochtest mit Umsicht das Mittagsbrot,
nähest aus Altem das Neue.
Du gabst jedem Alltag Sonne und Sinn,
schafftest das Schwerste noch.
Eins steckte in all deiner Arbeit drin,
das Wort: Ich schaffe es doch!
Du hast uns alle glücklich gemacht,
lebtest das Leben uns vor.
Du hast immer alles fertiggebracht
mit Liebe, mit Herz und Humor!
(Rene Christian-Hildebrandt)
Prvi puta na plavom Jadranu, negdje kod Dubrovnika. Sjećam se da smo se spremali na izlet na Lokrum nekim turističkim brodićem i kad smo se počeli ukrcavati ja sam počela da plačem...bilo me je strah velikog mora. Nikada više nisam imala priliku da vidim Lokrum iako sam često bila u Dubrovniku.
Prva pričest
U svitanje novog dana
Došao si do Njegovog oltara.
Donio si čistu dušu
Dječije srce puna žara.
Radost ovog svetog jutra
Nek se nikad ne ugasi.
Božija ljubav,
Božija milost
Nek ti dušu uvijek krasi
Moj rođendan i ujedno oproštaj od tete Helle...njen muž je bio jedan od stručnjaka koji su izgrađivali ko zna koju fazu Željezare. Teta Hela se družila sa mamom i omamom a Sonja, njena kćerka, koja je bila nešto mlađa od mene je bila moja najdraža prijateljica. Lutku koju sam te godine dobila od njih nazvala sam njenim imenom i dugo sam je godina još čuvala.
Na slici je jos i moj deda i ujak Rudi.
Još jednom sa tetom Hellom i Sonjom, ovog puta nekoliko godina nakon što su otišle kući u Linz. Omama i ja smo bile na putu iz Beča (kod omamine sestre Rosi) za Stuttgart (u posjet omaminoj braći Jakobu i Wendelinu). I kad je vlak stao u Lincu, mi smo izašle iz njega i nenajavljene banule kod tete Hele. Radovale su se ko djeca: moja omama i Hela a ja i Sonja smo nastavile da se igramo kao da se nismo ni rastajale...bio je to nezaboravan tjedan.
Moja prabaka i omamin brat Jakob sa unukom i svojom suprugom. Bio je to prvi susret nakon što se završio drugi svjetski rat, kada je cijela omamina obitelj otišla iz Zenice...dvije sestre sa obitelji nastanile su se u Austriji a mama i dva brata u Stutgartu. Jedino su ona i teta Eva ostale u Jugoslaviji. To je ujedno bio iposljednji susret sa prabakom, umrla je dvije godine kasnije.
Vesna i ja...obe kao dva anđela. Ko bi rekao da ćemo obe postati "pobunjenici"...svaka u svom vremenu odrastanja.
Povod je bio posjeta tete Line i njenog sina Helmuta iz Beča a zasto smo svi ovako ozbiljni...ne sjećam se više. S lijeva na desno: ujak Rudi, Miro, mamai omama, Vesna, Helmut, teta Lina i ja.
E ovdje se svi smijemo...omama ima kecelju...znači kuvala je za nas nešto, a znala je da kuva doooobro. I vjerovatno se smijemo jer znamo biće nešto ukusno za ručak.
Moja omama "Mutter der Familie"...bila je divna ne samo za obitelj nego i za mnoge druge...svi koji su imali priliku da je upoznaju zavolili su je. Na žalost izgubili smo je veoma rano...umrla je u šezdesetdrugoj godini života.
Das Beste in mir, ich hab's von ihr!
Još jedan fotos sa omamom...Zrinki i meni je bila sve: budila nas u školu sa pripremljenom kavom, dočekivala s ručkom, brinula kad smo kasnile. A Zrinka i ja... dvije "sestre", omamine ljubimice.
Uvijek sam volila da me omama tješi,bilo da su bili ljubavni jadi, loša ocjena u školi ili prehlada. Sjela bih pored nje a ona je uvijek znala da ispriča nešto što mi je odvratilo misli od mojih "problema"
S mojim bratom Mirom koji je otišao od nas početkom ove godine.
Zemlja je smrtnim sjemenom posijana.
Ali smrt nije kraj.
Jer smrti zapravo i nema.
I nema kraja.
Smrću je samo obasjana
Staza uspona od gnijezda do zvijezda.
(Mak Dizdar)