Imam jedan poludovršen post, dva, tri zapisana u glavi. Za blokadu pisanja uvik nađem i imam neko opravdanje. Ovaj polunapisani je recimo jako osoban i čini mi se da mu ovde nije misto. Aliii.... nikad se ne zna. Pa recimo, vani je lipo vrime, sunce, ma ko će sad sidit i bockat po tastaturi. To ćemo ostavit za jesenske noći ili možda za zimske dane. Naravno, onda će mi bit prehladno i još sto čuda.
Pa više nemam volje za ljutnjom. Baš jutros mi kažu, ma ostavi fratrove šipke, slikaj kalete uništene karetima. Čak sam dobila i jako zanimljiv prijedlog za naziv. Ma daj, na jidi se, koja nam korist. Rekla sam.
Da, zašto bi se ljutila.
Ne brine mene to nepisanje. Malo više me muči to šta se bliži prvi a ja nemam pripremljeno ništa lipo, ništa posebno. Sve mi je nekako uobičajeno, sve već viđeno, čak zamućeno.
Namam pojma šta je to samnom, kartica mi je pepuna, slika ko u priči a ja do jednoj pronađem manu. Ni sa jednom nisam baš, ali ono baš zadovoljna. Ima ih nekoliko ali one ne odgovaraju tematici. A još me i ćer boca da će mi bit konkurencija.
Pregledavam ponovno pravila, pretražujem, nejasnoće nikako da rješim. Fejs stranicu tražim, nema je. A dobro.... bit će valjda jednog dana.
A možda prije ja ispišem one postove zapisane u glavi.