Imam tu jednu jaknu. Adidas se zove. Gornja lijeva strana je svjetlo plava, donja crvena, a neki komad desno je tamnoplav. Dizajn sredine osamdesetih. I jakna je iz sredine osamdesetih. Ona, vjetrovka. Iznutra ima svjetlopavu postavu na rupice. Kupila mi ju je mama još onda kad me mama oblačila. One godine kad sam krenula u srednju školu u pulu, pa onda, ide dete od kuće, pa da se opremi. Pa je u tu svrhu zaslužlio adidas vjetrovku.
Bila mi je silno važna ta vjetrovka.
Kao neko tehnološko čudo.
Pa sam je brižno čuvala za neku specijalnu priliku.
Imala sam onda i cimericu, koja je zajedno smenom odlazila iz sela maloga u veliku pulu, i tamo smo onda trebale dijeliti stan.
Ona je bila pravo žensko.
Imala je stalno neke planove.
Kratkoročne i dugoročne.
Kratkoročno je tako nama splanirala, da kad odselimo u pulu, da ćemo se tamo svako jutro ustajati oko šest i onda trčati po rivi, i onda se vratiti u stan, popit topli čaj i otić u školu. Meni se taj plan jako dopao. Zamišljala sam sebe kao neku sportsku zgodnu mršavicu, koja trči u svojoj adidas vjetrovci po dramatično oblačnoj pulskoj rivi, i onda pije čaj, i onda ide u školu. I bila sam spremna na to. Imala sam već vjetrovku. Koju sam strogo čuvala za tu zgodnu mršavicu koja trči po rivi.
No, naravno.
Imala je moja prijateljica i mnoge druge planove.
Upoznat zgodnog momka.
Ostat nevina do braka.
Imat dvoje-troje dječice.
Bit prava, ispravna katolkinja, majka, žena, radnica.
I, naravno.
Nikad nismo trčale po rivi.
Nikad nisam obukla vjetrovku.
Jer sam spavala dugo, jela puno, i kronično se debljala, učinila od sebe nešto što ne zaslužuje sportsku jaknicu.
Morala sam smršat da bih zaslužila ulazak u taj tehnološko čudo svijet.
I tako je jakna odležala cijelu srednju školu.
A poslije toga, nisam više bila sportašica.
Bila sam vegetarijanka, alkoholičarka i pušačica.
Sve to, samo ne sportašica.
Moja prijateljica nije dugo bila moja cimerica. Bila je preživčana da bi bila na jednom mjestu. Pa je mijenjala stanove i planove.
Nakon srednje škole se udala za prvog momka, pa su onda odselili u njemačku. Ona je tamo bila medicinska sestra, a on isto nešto. Rodila mu je jedno dijete. Pa se rastala. I pohvalila da je nakon njega konzumirala bezbroj muškaraca. I da su svi bezveze. Pa se opet udala. Pa je opet rodila. Pa se opet razvela. Pa se opet udala. Pa je rekla da više nikome ona neće dokazivati svoju ljubav rađanjem djece. Treću sreću ostavila je zakinutog za potomka.
Za sve to vrijeme njenih udaja, razvoda i rađanja, moja jaknica je ležala nekonzumirana.
I svaki puta kad bih ju pogledala, pred očima bi mi iskočila slika dramatičnog, metalik plavog neba iznad pulske rive, i one neke mršavice kako trči po njoj dok joj duga plava griva leprša na vjetru. Bicepse, tricepse i ostalo da ne spominjem.
I prošlo je tako, eto... brat, bratu, jebomater... 25 godina.
Odavna ne živim u puli, eto.
Ostale su samo te neke slike. Manje ili više dramatične. Većinu tih najljepših uspomena odavno sam podavila. Kao mačiće u kanti. Nisam znala što bih drugo s njima, nisu imale perspektivu.
A još uvijek čuvam tu jaknicu.
Koja više nije jaknica. Ona se pretvorila u nešto od starijeg brata, a ja se u njoj gubim.
25 godina i 20 kila ipak čini razliku.
Inače volim odgađati, i inače volim biti spora, ali mislim da je 25 godina ipak jedno solidno otezanje.
Što reć?
Sad u toj jakni konačno trčim.
Trčim daleko od pulske rive, trčim po nasipu od save, ne čujem pritom zov galebova, i lagano lupetanje jarbola na povjetarcu, čujem zato svrake kako kriješte i lagano zujanje prometa na obilaznici, po mostovima. Trčim, ma šta trčim, saplićem i glavinjam, i nemam više kose da vijori, nemam više ni kila da mi smetaju, čak su se i sise uvukle u sebe, bicepse i tricepse neću spominjat.
Jebe mi se.
Odem na taj usrani nasip u retro jaknici starijoj od nekih kolega mi s posla, i onda tamo puhćem i dahćem i mislim si kako je to bzvz da se tek u poznim godinama mogu osjetiti benefiti kretanja.
Ono kad se ne moeš posrat danima, a sat vremena saplitanja pokrenu lavinu, pokrene se sve...
Čak mi se i mrtvački obrazi urumene.
I sve je nekako bolje...
Endorfini i to.
Čak i uspomene na sve te neke dane, na taj neki grad osamdesetih, i sve one ljude... nije da manje bole, ali nekako... ono...
Post je objavljen 15.10.2012. u 21:45 sati.