Dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost je kineski književnik Mo Yan.
Ovih dana uglavnom čitamo: jedan od najuglednijih i najprodavanijih književnika mnogoljudne Kine, piše pod pseudonimom koji znači „ne govori“, ne podržava disidente, majstor kratke priče, ima 57 godina, zove se Guan Moye… i za one koji su se kladili na Murakamija, predstavlja veliko „iznenađenje“.
Malo sam se zaintersirala za meni, a čini mi se i velikom broju čitatelja i znalaca, skroz nepoznatog pisca, i u moru uglavnom istih informacija, odabrala za nas:
“Moova knjiga “Velika nedra i široka bedra” prevedena je na srpski jezik u izdanju "Portalibrisa". To je epski roman koji govori pre svega o ženama u zemlji u kojoj dominiraju muškarci.” (B92)
Peter Englund, tajnik Švedske akademije reče: „Ako pročitate pola stranice Mo Yanovog teksta, odmah ćete ga prepoznati“.
No, da bi se prepoznali, prvo se moramo upoznati. Pa, napravimo barem koračić ka tom:
* * *
„Majko...”, rekla je Šanguan Lu.
Tapšući rukama kako bi skinula prašinu, Šanguan Li je nežno
promrmljala: „Dobra moja snajo, daj sve od sebe! Ako i ovo bude
devojčica, bila bih luda kad bih nastavila da te branim.”
Iz očiju Šanguan Lu kapale su suze dok je grizla usnu; pridržavajući
svoj istureni stomak popela se opet na kang prekriven prašinom.
„Ovo si već iskusila”, rekla je Šanguan Li dok je na kang stavljala
trubu bele vate i makaze. „Hajde, porodi se.” A onda je, mršteći
se od nestrpljenja, rekla: „Tvoj svekar i Lajdin tata su u štali
gde neguju crnu magaricu. Ovo će joj biti prvo magarence, pa bi
trebalo da ja budem tamo i da im pomažem.”
Šanguan Lu je klimnula glavom. Začula se još jedna eksplozija
praćena lajanjem preplašenih pasa. Gromki glas Sima Tinga
dopirao je u naletima: „Sugrađani, bežite da sačuvate živu glavu, ne
čekajte ni minuta...” Osetila je da se beba rita, kao da odgovara na
povike Sima Tinga, a probadajući bol naterao je kapi užeglog znoja
da izađu iz svake pore na njenom telu. Stisnula je zube da bi suzbila
vrisak. Kroz suze koje su joj zamaglile pogled videla je bujnu crnu
kosu svoje svekrve dok je klečala kraj oltara i stavljala tri štapića
kineskog tamjana od sandalovine u Guanjinov gorionik. Mirišljavi
dim se izvio i brzo ispunio sobu.
„Milostivi Bodisitva Guanjine, koji pomažeš potlačene i siromašne,
zaštiti me i sažali se na mene, pomozi da se u ovoj porodici rodi
sin...” Pritiskajući svoj izbočen, nabrekli trbuh obema rukama, koje
su bile hladne na dodir, Šanguan Li je piljila u zagonetno sjajno lice
keramičkog Guanjina, nemo se moleći u njegovom oltaru a suze su
joj ponovo potekle. Skinuvši mokre pantalone i podvrnuvši nagore
košulju kako bi otkrila stomak i grudi, zgrabila je ivicu kanga. Posle
svake kontrakcije, prstima je prolazila kroz svoju zamršenu kosu
i naslanjala se na smotanu asuru i stabljike sirka. Komad živinog
ogledala u prozoru sa rešetkama odražavao je njen profil. Kosa
mokra od znoja, duge kose oči bez sjaja, bled nos sa jakim hrbatom
i pune, ali ispucale usne koje nisu prestajale da drhte. Sunčevi zraci
vlažni od rose probijali su se kroz prozor i padali joj na stomak.
Njegove izuvijane, nabrekle vene i rupičasta koža izgledali su joj
strašno; spopala su je pomešana osećanja, mračna i vedra, kao čisto
plavo nebo u Severoistočnom Gaomiju po kojem se kotrljaju tamni
kišni oblaci. Nije mogla da podnese da gleda taj ogromni, čudnovato
zategnuti stomak.
Jednom je sanjala da je njen fetus komad hladnog čelika. Drugi
put da je velika krastava žaba. Pomisao na komad čelika mogla je
da podnese, ali ježila se od pomisli na žabu krastaču. „Gospode na
nebesima, zaštiti me... časni preci, zaštitite me... bogovi i demoni
odasvud, zaštitite me, poštedite me, dopustite da rodim zdravog
dečaka... sine moj, dođi majci. Oče nebeski, majko zemljo, žuti
dusi i lisičije vile, pomozite mi, molim vas...” I tako je ona molila
i preklinjala rastrzana kontrakcijama. Dok se držala za asuru pod
sobom, mišići su joj se zgrčili i iskočili, oči iskolačile. Zrak crvenog
svetla bio je ispunjen jarkim belim nitima koje su se vrtele i uvijale
i skupljale pred njom kao srebro koje se topi u peći. Na kraju, ipak
nije mogla snagom volje da spreči da joj se sa usana otme krik;
proleteo je kroz rešetku na prozoru i odzvanjao je ulicama i sporednim
putevima gde se sudario sa vikom Sima Tinga i isprepleo se
sa njom, vitica od zvuka koja se vijugajući se uvukla u dlakave uši
visokog, suvog, povijenog Šveđanina pastora Malorija sa velikom
glavom i čupavom riđom kosom. On je prestao da se penje uz trule
stepenice zvonika. Njegove su tamnoplave ovčije oči, uvek vlažne i
suzne, sposobne da te taknu do dna duše, odjednom veselo zasijale
prenuvši se od razdraganosti. Prekrstivši se svojim kratkim, debelim
crvenim prstima izgovorio je teškim, gaomi akcentom: „Svemogući
bože...” Počeo je ponovo da se penje, a kada je stigao do vrha, zazvonio
je zarđalim, bronzanim zvonom. Sumoran zvuk se razlegao
kroz maglom obavijenu ružičastu zoru.
Baš u trenutku kada se razlegla prva zvonjava i vazduhom se proneo
uzvik upozorenja da Japanci napadaju, između nogu Šanguan
Li pokuljala je plodova voda. U vazduhu se osećao miris koze nalik
na miris ovčetine, kao i povremeno jak a povremeno slab miris
cvetova rogača. U mislima je videla neverovatno jasno kako sa pastorom
Malorijem vodi ljubav ispod drveta rogača, ali pre nego što
je osetila bilo kakvo zadovoljstvo zbog tog sećanja, u sobu je utrčala
njena svekrva, ruku poprskanih krvlju, preplašivši je kada je videla
da joj se o ruke odbijaju zelene varnice.
„Da li se beba već rodila?”, upitala je njena svekrva, skoro vičući.
Ona je postiđeno zavrtela glavom.
Glava njene svekrve se tresla i sijala je na suncu, i ona je sa iznenađenjem
primetila da je starica osedela.
* * *
„Pogledaj taj stomak, ogroman je i prekriven čudnim mrljama.
Mora da je dečak. To je sreća za tebe i za mene i, zapravo, za
celu porodicu Šanguan. Bodisatva, budi ovde sa njom, Gospode na
nebesima, pomozi joj. Bez sina, bićeš samo rob celog svog života, ali
sa njim – bićeš gospodarica. Verovala ti meni ili ne, to zavisi samo
do tebe. Zapravo, nije...”
„Verujem, majko, verujem vam!”, rekla je Šanguan Lu puna
poštovanja.
Pogled joj je pao na tamne mrlje na zidu, a srce joj se
ispunilo tugom kada su joj navrla sećanja na ono što se dogodilo
pre tri godine. Tek što je rodila svoju sedmu ćerku, Šanguan Ćijudi,
zbog čega je njen muž Šanguan Šous, bio toliko zaslepljen besom
da je na nju bacio čekić, pogodivši je pravo u glavu i umrljavši zid
njenom krvlju.
Svekrva je stavila pored nje korpu okrenuvši je naopako. Njen
glas je goreo iz mraka kao plamen šumskog požara: „Reci ovo: dete
u mom stomaku je kraljevski dečačić. Reci to!” Korpa je bila puna
kikirikija. Ženino lice je zračilo setnom dobrotom; bila je delom božanstvo,
delom nežni roditelj i Šanguan Lu je bila tronuta do suza.
Svekrva joj je gurnula u ruku nekoliko kikirikija i rekla joj da
izgovori: „Kikiriki, kikiriki, kikiriki, dečaci i devojčice, ravnoteža
između jina i janga.”
Zahvalno uzimajući kikiriki u ruku, ponovila je mantru: „Kikiriki,
kikiriki, kikiriki, dečaci i devojčice, ravnoteža između jina i
janga.”
Mo Yan, Velika nedra i široka bedra
- - - - -
“Najpoznatiji mu je roman “Crvena raž”. Po njemu je snimljen i istoimeni film koji je 1988. dobio Zlatnog medvjeda u Berlinu. To je bio prvi veliki izlazak kineskog filma u svijet…”(JL)
(Uploaded by James P on Jan 4, 2012)
Post je objavljen 15.10.2012. u 00:21 sati.