Bija je brat.
Tako nazove.
- Šta radiš?
- Evo, ništa.
- Dobro, doć ću sad.
Da odgovorin "Evo puna sam posla", on bi isto reka "Dobro, doć ću sad". I ja bi ostavila sav posal. A nije da iman zašto. Jer kad dođe, to traje otprilike koliko mu triba za zapalit jednu cigaretu. Dođe ka da nikad neće otić, ka da je cili dan živija samo za to da dođe, a ode naglo i brzo, ka da se najedanput siti nekog prevažnog posla. I uvik tako dolazi i odlazi. Iznebuha, bezrazložno, i...obavezno.
Danas je reka da stavin Bruce Springsteena na Youtube-u. Onu "Mary don't you weep".
Sidimo isprid kompa, gledamo video i pušimo.
- Koliko instrumenata, a? - izjavi pućkajući dim.
- E - uzvraćan ja svečano.
- Jesi dobila oni posal?
- Nisan.
Bruce i ekipa dobro zvuče.
- Ovo su bili dani, a?
- Jesu.
Gasi cigaretu kod zadnjih taktova pisme, diže se.
- Moran ić.
- Dobro.
- Ako ti šta triba, javi mi.
- Oću.
Kad je otiša, ja san privrtila još jeanput pismu. I pućkala.
Post je objavljen 27.09.2012. u 19:49 sati.