Stvarno volim ovu knjigu. Dođe mi kao udžbenik, i ne samo književnosti, nego života. Knjiga je već trebala biti na svom mjestu u biblioteci, i nije fer od mene prema nekom tko ju možda čeka. Ali, eto, nikako da se rastanemo. I zato, neka je što više ovdje. Jer, tko zna kad ću, i hoću li je kupiti ili dobiti na poklon.
A volim se vraćati; volim ponovo čitati što sve radi i misli Orhan Pamuk kad mu je kćer Ruja tužna; volim znati kako su nastajala njegova djela; volim biti s njim u Frankfurtu i Karsu dok smišlja stranice meni najdražeg dosad pročitanog romana „Snijeg“; volim kad priča kako se nakon jednog zemljotresa u Istanbulu odlučio osloboditi nekih knjiga iz svoje kućne biblioteke i da je izbor pao prvo na turske pisce kojima se divio, a oni ga u vrijeme afirmacije neštedice pljuvali; volim znati kako i najbliži članovi obitelji i „unatoč Nobelu“ okreću glavu od pisca zbog nekih davno ispisanih redaka o njima; volim kad piše o „1001 noći“ drugačije od dosad pročitanog; volim znati od kojih knjiga i pisaca se ne razdvaja, a volim što mogu i ovo što slijedi podijeliti s vama:
POLITIKA POTLAČENIH
Nekada sam mislio da nesreće jačaju osećanje zajedništva. Moj prvi poriv neposredno posle velikih istanbulskih požara u detinjstvu ili zemljotresa od prije dvanaest godina bio je da nesreću podelim sa drugima i da o njoj razgovaram. A ovaj put, dok su u Njujorku gorele i rušile se kule bliznakinje, osetio sam se nekako ružno usamljenim u jednoj sobici u Istanbulu, pred televizorom u jednoj kafani u koju su dolazili vozari konjskih kola blizu pristaništa, tuberkulozni bolesnici i nosači.
Odmah po udaru drugog aviona u kulu, turske televizije počele su prenos uživo. Omanja gužva ljudi u kafani gledala je zaprepašteno neverovatne prizore ne unoseći se previše. Neko vreme mi je dolazilo da ustanem s mesta i kažem masi u kafani:
„Ja sam živeo među tim zgradama, na tim ulicama sam šetao bez prebijene pare, u tim kulama sam se sastajao sa ljudima, na Menhetnu sam proveo tri godine.“
Ali nisam pustio glasa kao u snu u kome se čovek sve više oseća samim.
Izašao sam na ulicu jer nisam mogao da podnesem da gledam što se događa, a još više zato što sam želeo sa nekim da podelim ono što sam video. Posle nekog vremena sam u gužvi koja je čekala brod na pristaništu ugledao uplakanu ženu. Po njenom raspoloženju, iz pogleda ljudi oko nje, odmah sam osetio da ne plače zato što na Menhetnu ima nekog bliskog, već zato što se bližimo kraju sveta. Kad sam bio dete, viđao sam žene koje plaču sa sličnom uzrujanošću, u danima u kojima je vladala zabrinutost da će se kubanska kriza pretvoriti u treći svetski rat, kada su porodice iz istanbulske srednje klase punile ostave pakovanjima sočiva i makarona. Ponovo sam se vratio u čajdžinicu i neko vreme, poput ostalih, gledao slike na ekranu sa strašću kojoj se nisam mogao odupreti.
Idući kasnije ponovo ulicama, sreo sam jednog od komšija.
„Gospodine Orhane, vide li ti, bacili su bombe na Ameriku“, reče i srdito dodade: „Dobro su uradili.“
*
I mnogi drugi ljudi su iskazivali gnev sličan toj njegovoj prvoj reakciji, zbog čega će se kajati narednih dana.
U prvi mah su svi u Turskoj, poput ljudi u mnogim delovima sveta, jednoglasno i jednodušno govorili o brutalnosti terorizma, koliko je ono što je učinjeno užasno i strašno. Nije da nisu. Posle tih reči koje su osuđivale ubijanje nedužnih ljudi, prelazilo se na uzdržane ili ljutite kritike koje su počinjale sa „ali“ i odnosile se na političku i ekonomsku ulogu Amerike u svetu.
*
U istoriji ljudskog roda nikada razlika između bogatih i siromašnih u svetu nije bila tako velika.
*
Danas običan građanin neke siromašne islamske zemlje u kojoj nema demokratije, državni činovnik u bilo kojoj državi Trećeg sveta ili ostacima bivših socijalističkih republika koji muku muči da preživi, ne samo da zna da mu je malo pripalo od bogatstva na zemlji, već da je osuđen da živi kraće u težim i mučnijim životnim uslovima u odnosu na „zapadnjaka“. On krajičkom svesti sluti i da je njegova beda pogreška i glupost njega samog ili njegovog oca i dede. Šteta što zapadni svet malo zna o toj poniženosti u kojoj živi velika većina svetskog stanovništva, koju oni moraju da prevladavaju a da ne izgube razum i ne potpadnu pod uticaj terorista, ultranacionalista i verskih fanatika.
*
Problem Zapada danas nije samo da pronađe u kom se šatoru, u kojoj pećini, u kojoj ulici kog zabačenog grada krije terorista ili priprema svoju novu bombu, i da mu baci dovoljno bombi na glavu, već da shvati duhovnost bedne, ponižene i obespravljene većine sveta koja se nalazi izvan Zapada.
S ratnim pokličima, nacionalističkim govorima, na brzinu započetim vojnim akcijama, čini se potpuno suprotno.
*
I bogataši modernisti koji su osnovali Republiku Tursku išli su sa policijskim merama, zabranama i armijom na siromašne i zaostale delove zemlje kad su im se suprostavljali, umesto da ih razumeju. Na kraju je poduhvat modernizacije ostao nedovršen. U Turskoj je uspostavljena ograničena demokratija kojom vlada netolerancija. Sad kad u celom svetu čujem pokliče na rat između Istoka i Zapada, plašim se da će se i svet pretvoriti u mesto u kome se stalno upravlja u vanrednom stanju kao u Turskoj. Plašim se i da samozadovoljan, prekomerno pravedan zapadni nacionalizam ne natera ostatak sveta da, baš kao Čovek iz podzemlja Dostojevskog, kaže da su dva puta dva pet. A onda što će najviše hraniti „islamiste“, koji ženama bacaju azotnu kiselinu u lice zato što ga otkrivaju, biće ta agresivna netolerancija Zapada.
O. Pamuk, Druge boje, Beograd, 2011.
(Prenio korisnik thanatos333x2 18. 03. 2010.)
Žao mi je što uz piščeve riječi nemam načina da vam prenesem i njegove crteže. Šteta što ne možete vidjeti tužnu Ruju, sklupčanu na krevetu sa svojim plavim zecom u naručju, ali, pokušajte na tren zamisliti tu djevojčicu.
Post je objavljen 23.09.2012. u 00:46 sati.