Onokad mužjak ode van na mušku večer pa se vrati u sitne sate ubiven, pa leži ujutro prebiven, uopće mu ne zavidim.
Došla sam stara.
Umaraju me ta noćna bauljanja, tankanja alkoholom, pijana prtljanja i pametovanja, pa još kad se u tri ujutro nađem u nekoj veci i vidim tamo u nekom umazanom ogledalu svoje umorno lice koje vapi za snom, i koje ima one bore zaglavljenje u alkoholno dimnom smijehu, pa još ajde, dobro, de, nego drugi daaan. Drugi dan mogu bacit u smeće.
Nekad nije bilo tako...
Kad sam jaaaaa bilaaa mlaaaaaaaaaadaaaaaaa :), najbolji je bio postalkoholni dan. Jes da se sve vrtilo, i da je u glavi bilo mutno, ali veselje je bilo još sveprisutno. Ostaci alkoholnog isparavanja su još djelovali pozitivno.
Sada više nije tako.
Sad sam ubivena, a veselje je isparilo. Ostao mi samo ubiveni dan. Mamurluk.
Pa onda više volim zaspati rano, i probuditi se rano bistre glave. Jes` da je to moje rano ono oko osam/devet sati, ali, bitno je da je glava bistra. To. Čudesan je taj osjećaj bistre glave.
I čudesna je ta riječ bistra glava, mutna glava.
Bilokakobilo, došlo je vrijeme kad najvolim zaspat rano, probudit se rano, imati bistru glavu, popit kavu i onda se pošteno prosrat.
Bakica.
Post je objavljen 25.08.2012. u 09:58 sati.