Imam mnogo toga za pisati. No, ono o čemu želim pisati nemam hrabrosti pisati. Postoje pitanja koja se bojim postaviti jer se bojim odgovora na njih. Bojim se izreći, jer to onda postaje stvarno. Moji strahovi postaju stvarni. Imam još puno posla ispred sebe. Možda se bojim da će mi netko reći da sam u krivu i da su neka moja razmišljanja zapravo pogrešna, da se zavaravam u nekim stvarima. No doći će dan kad ću se usuditi. Samo ne još.
S druge strane, druge teme o kojima želim pričati su prebolne da izađu vani. Ili ih ne znam izraziti. Ili su se dogodile previše davno. Stoga nedostatak pisanja zadnjih dana. Borim se sama sa sobom, valjda.
No, odgovorite mi na jedno pitanje koje ću ipak postaviti - da li je po vama prava ljubav ona vatrena ne-mogu-minutu-bez-tebe i tužan sam svaki put kad se rastajemo sveprožimajuća ljubav u kojoj svaki pogled na voljenu osobu budi ogromne emocije, ili je to ona takoreći dosadna toplina-udobno-mirno ne moramo se vidjeti svakih pet minuta i pričati pet sati na telefon ne da mi se sad družiti se s tobom jer mi se gleda seriju ali inače volim ljubav? Nekako mi se čini da je ona druga. Stvarnija je. Manje glamurozna, ali nekako stvarnija.
Stvar je u tome, imala sam onu prvu ljubav, a sada imam ovu drugu. I ne znam koja je zapravo prava. Ona u kojoj volim svim bićem vatrom koja može zapaliti pola Dalmacije, plačem nakon što se odvojimo, dala-bi-sve-za-tebe ljubav, leptirići u trbuhu ajme majko savršen si ljubav čak i nakon dvije godine ili ova u kojoj je plamen umjeren, ako se rastanemo nakon tri dana nonstop druženja neću biti tužna jer sam se naguštala, čitanje novina uz kavu, kupovina u kauflandu, kuhanje ručka, everyday life ljubav. Ova druga možda zvuči dosadna, ali meni je nekako realnija. Ono je bila bajka, ovo je život. I moram priznati, koliko god je ona vatra bila super i emocije jake, ovo mi se više sviđa.
Vjerujete li da je prva ljubav neponovljiva i jedinstvena ili mislite da se svaku osobu može voliti na taj način, tom i žestinom i apsolutnim predavanjem? Ili mislite da nakon nekog vremena u čovjekovom životu (dobi) ljubav koje dolazi bude laganija, toplija, udobnija, manje intenzivna, više kao topli čaj nego kao kipuća voda? Iskreno, ja sam se jednom apsolutno predala, potpuno i svim srcem i dušom, doživjela sam prvu ljubav nevinim srcem i tako nešto se po meni više ne može ponoviti, samo jednom gubiš djevičanstvo, u vođenju ljubavi pa tako i u ljubavi samoj. Po meni, prvi put je poseban i neponovljiv. Ali ono što dolazi kasnije nije ništa manje bitno, makar se drukčije doživljava.
Share your thoughts.
Post je objavljen 10.08.2012. u 22:37 sati.