Angelina je kakti, to neš` provela u bosni i tamo kakti, upoznala bosance i dobila počasnu titulu njihovog kapitalnog grada, i sve neš` drž nedaj, a nikad nije čula, a kamoli shvatila (neke stvari nerazumljive po zdravoj logici, jasne su samo kad s njima odrasteš) da ko se tuče taj se voli.
I sad se kakti, nešto tamo zgraža. Luda žena. Koji je njoj kua? Očito da nije dovoljno okupiti oko sebe čopor djece i zarobiti najpoželjnijeg princa na svijetu, ništa, ništa nije dovoljno od ovog materijalnog da ispuni ono prazno iznutra.
A možda je samo hiperaktivna.
Imam jednu prijateljicu koja je hiperaktivna. Pa se ko luda penje po planinama. I naravno, nikad nije zadovoljna, ne možeš popesti sve vrhove odjednom, samo jednog. Malo teže od popesti se na tog jednog, jest prestati misliti na sve druge. Na kojima nisi dok se baviš tim jednim.
A možda je to i poželjno. Sve te agende, želje, planovi.
I svo to djelovanje koje hrani ego.
Moje djelovanje danas... pa ono... uspjela sam ustati. Onda sam uspjela pokupiti zavidan broj muhica koje ranom zorom plešu svoj ljubavni tango nad nasipom, pa ih mrtve i sparušene stresti u lavabo od posla. I vjerojatno sam bila prizor. Ono, prizor plavuše s kramerovom frizurom ukrašenom mrtvim muhicama.
Dobro jutro, dobro jutro.
Pa sam onda neš` tamo radila.
U podne, jedan, nije više bilo muhica.
Vratila sam se sama.
Spekla sam si picu.
S mocarelom i pomidorima i inćunima.
Nije u kuhinji bilo dovoljno toplo danas pa sam je morala nagariti.
Picu s mocarelom i pomidorima i inćunima sam maznula za ručak, a ono što je prvo palo napamet, to me još malo žulji od sica, ali proći će, naviknut će se, otvrdnut će. Pisalo je negdje da je to jako jak organ jer se može raširiti 10 cm, a onda skupiti kao da ništa nije bilo.
Nadam se da se neće raširiti usred vožnje i progutat mi biciklo. Jako mi je dobro biciklo, baš ga volim. Možda ga i otkupim, da ne bude više na posudbi, nego moj, moj samo moj... Dbr, sad dosta odmaranja, dosta sanjarenja, idem praksovati nered i kaos po stanu.