Ritam i ton
Opisujući
muziku kao minijaturu harmonije cele vasione, Hazrat Inajat Kan nas poučava i
da skladni ili neskladni akordi u našem pulsiranju, u otkucajima srca, u našoj
vibraciji, ritmu i tonu imaju presudan uticaj na naše zdravlje ili bolest.
Njegova poučavanja o zdravlju počinju od ove teme:
«Bolest je nesklad, bilo fizički ili mentalni, pri čemu jedan od njih
utiče na onaj drugi. Šta dovodi do nesklada? Nedostatak tona i ritma.» (1)
Kako bi trebalo da se protumači ova muzička analogija? Pod 'tonom'
Inajat misli na pranu, život ili
energiju. Manjak prane je slabost,
fizička i mentalna. Svaka čovek ima svoj osoben ton, koji sa dahom vibrira kroz
telo. Moramo da pokušamo da održimo svoj ton na prikladnoj visini. Telo, kao
sveti instrument, mora da bude naštimovano i održavano u skladu ''putem
pažljivosti u ishrani, putem trezvenosti i putem potpunog i pravilnog
disanja''. (2) A da bismo mentalni ton održali na prikladnoj
visini, moramo da budemo postojani u svim promenljivim životnim okolnostima,
tako što ćemo se kloniti preteranog veselja i preteranog tugovanja, kao i
naglih promena raspoloženja.
'Ritam' u fizičkom smislu znači pravilnost u cirkulaciji krvi. Svako od
nas ima sebi svojstven ritam, i taj ritam mora da se održava. Pravilnost u
našim navikama, u radu i odmoru, u svemu, pomaže nam da održimo ''onaj ritam
koji je neophodan i koji upotpunjava muziku života''. (3) I
upozoreni smo da ukoliko se naš ritam iz nekog razloga prekine, on mora da bude
ponovo uspostavljen sa velikom brigom, postepeno, razborito i strpljivo.
Ritam uma je delovanje uma u skladnim ili neskladnim mislima: ''Ukoliko
čovek nastavi da stvara skladne misli, to je isto kao pravilni otkucaji
pulsa.'' (4) Ritam je uz to i brzina kojom um radi, i koja treba
za pojedinca da bude prirodna, neusiljena, tako da niti skače isuviše brzo s
jedne misli na drugu, niti se nadnosi nad jednom mišlju bez ikakvog
napredovanja. (5)
Ono
što je bitno za održavanje pravilnog ritma, kako fizički tako i mentalno, jeste
ravnoteža između aktivnosti i odmaranja. To smo već dotakli u jednom ranijem
poglavlju. To takođe znači da čovek ne može stalno da troši energiju: to bi
moglo da dovede do iscrpljenja nerava. Drugi uzrok tog iscrpljenja je odsustvo
trezvenosti: alkoholne i opojne supstance svih vrsta, kao i neumerenost strasti
i besa, satiru energiju nerava. (6)
Odnos između uma i tela
Kakav je odnos između čovekovog fizičkog i mentalnog stanja? Inajat Kan
ga uopšteno opisuje na ovaj način: «Um i telo stoje licem u lice. Telo odražava
svoju sređenost i pometnju na um, a um istovremeno odražava svoj sklad i
nesklad na telo.» (7) U delu Metafizika
bio je nešto precizniji: «Um vrši jače dejstvo na telo, a telo vrši
otvorenije dejstvo na um». (8)
Uobrazilja je automatsko, spontano delovanje uma koje može da ima veliki
uticaj na bolesti pošto često preuveličava bol ili iznurenost. Ona čak može da
prouzrokuje bolest ili da je potpomogne. Kako Inajat Kan kaže: «Od stotinu
osoba koje pate od određene bolesti, ustanovićete da bi devedeset i devet njih
moglo da bude izlečeno kada bi im njihova uobrazilja to dopustila.» (9)
Elem, bolest može čak i da nestane odvraćanjem naše uobrazilje od nje. Uz to, pozitivna
uobrazilja može da leči. Sve to još jednom pokazuje koliko je um moćan, te da
kontrola uma predstavlja ključ za zdravlje i sreću.
Zbog toga moramo da razvijamo pozitivne misli kako bismo zamenili negativna
uobraženja. Naši nervi smesta reaguju na misao i prenose njeno dejstvo u sve
delove fizičkog tela. Taj proces je veoma jasno opisan u modernoj neurologiji.
U zanimljivoj knjizi Kvantno lečenje dr
Dipak Čopra opisuje kako novootkriveni neurotransmiteri (provodnici, tj.
prenosioci) putuju u sve delove tela neverovatnom brzinom. (10)
Razume
se, dejstvo naših misli zavisi od snage i dubine poriva uma. Ovde moramo da
uvidimo razliku između mišljenja i ubeđenja, tj. verovanja. Čovek može da misli
da će biti izlečen a da stvarno ne veruje u to na dubljem nivou. Istinsko
uverenje je najbolji lek protiv bolesti, mada je takvo uverenje svakako teško
imati bez dokaza koji ga podupire. Međutim, kao što Inajat Kan ukazuje: ''To je
kao pravljenje kule u vazduhu, ali potom ta kula postaje raj''. (11)
Vera je vrhunac uverenja. Ona se oseća u
najdubljem delu našeg bića, u kojem stvara unutarnju ubeđenost da će se ono u
šta čovek veruje dogoditi. Vera je veoma moćna. ''Vera je tako sveta da ne može
da se prenese na drugog; ona mora da se pronađe u samom sebi.'' (12)
Vera je Božja milost. Sve što možemo je da se otvorimo za nju i da se uzdamo u
nju. Ali, da bismo to učinili, moramo da uklonimo svaku vrstu pesimističkog
gledišta i osećanja. Zbog čega možemo da imamo to pouzdanje? Duh, sila naše
božanske duše, je ono što sa određenom namerom radi sa umom. I, ''pošto je
materija posledica duha, duh poseduje svu vlast nad materijom''. (13)
Kada
nam je Inajat Kan početkom stoleća iznosio ove doktrine, takva uverenja
delovala su dijametralno suprotna medicinskom i naučnom mišljenju. I to je
napomenuo: ''U današnje vreme čovek misli da je duh nastao iz materije.'' Ali,
skorašnja napredovanja u medicinskoj nauci približila su se mističarskom
stanovištu. Dr Dipak Čopra kaže to ovako: «Pre toga, nauka je izjavljivala da
smo mi fizičke mašine koje su nekako naučile da misle. Sada se pokazuje da smo
mi misli koje su naučile da stvore fizičku mašinu.» (14)
Metodi lečenja
Sve
nas ovo dovodi do teme lečenja. Inajat Kan je potpuno siguran da smo u stanju
da steknemo i zadržimo dobro zdravlje: «Ne postoji bolest koja je neizlečiva, i
mi činimo greh protiv savršenstva božanskog Bića kada odbacujemo nadu u bilo
čije izlečenje, jer u tom savršenstvu ništa nije nemoguće; sve je moguće.» (15)
Naša je dužnost da vodimo valjanu brigu o svom telu, pošto ono predstavlja
''sredstvo koje je Bog stvorio radi svog sopstvenog iskustva''. (16)
Inajat Kan zauzima veoma izbalansirano gledište po pitanju načina vođenja te
brige. S jedne strane treba da pazimo i da čuvamo svoje zdravlje, svoj ton i
ritam, da pronađemo uzroke poremećaja i pokušamo da ih otklonimo ''usklađujući
se''. S druge strane, ne smemo previše da mislimo o svome zdravlju, i ne smemo
da dozvolimo svojoj mašti da preuveličava i možda u beskraj održava bilo koji
sitan problem. ''Vođenje brige o sebi je podjednako neophodno kao i
zaboravljanje na svoju bolest.'' (17)
Inajat Kan zauzima uravnoteženo, mada donekle kritičko gledište i kad se
radi o tradicionalnom medicinskom lečenju. Govoreći o lekarskim metodima koji
su korišćeni za suzbijanje mikroba, bakterija i virusa, on napominje da oni,
bez obzira na sav njihov uspeh, ne moraju uvek da pomognu. Razlog je to što:
«sve što postoji u predmetnom, objektivnom
svetu ima svoj živi i važniji deo koji se nalazi u subjektivnom svetu; a taj
deo koji je u subjektivnom svetu održava se pomoću pacijentovog uverenja. Sve
dok veruje da je bolestan, on pruža podršku onom delu bolesti koji je u
subjektivnom svetu. Čak i kada bi klice bolesti bile uništene u njegovom telu,
ne jednom nego hiljadu puta, one bi tamo ponovo bile stvorene.» (18)
Ovo shvatanje potvrđuje i Čopra:
«Prema ajurvedi, borba se vodi 'ovde unutra',
suprotno teoriji klica ili mikroba, koja nastoji da nam pokaže da je rat
započeo 'tamo napolju' od strane upadača svih vrsta – bakterija, virusa,
uzročnika raka, i tako dalje – koji čekaju u zasedi da nas napadnu. Međutim,
zdravi ljudi žive usred tih opasnosti sasvim bezbedno.» (19)
Što se tiče lekova, Inajat Kan upozorava da
oni nisu uvek istinski uspešni, i da naknadne posledice mogu da budu pustošeće
i zbunjujuće za mozak i um. On priznaje da lekovi imaju svoje neophodno mesto,
ali ističe da ne treba da se koriste za sitne pojedinosti koje mogu da se
izleče i drugim sredstvima. (20) A opet, kao što kaže u jednom kasnijem
pasusu, «ako bolest može da se izleči nekim običnim lekom onda ne treba
rasipati mentalnu snagu, pošto ona može da se upotrebi u nekom ozbiljnijem
slučaju. Ako bi se svaka boljka lečila mentalno, zašto su uopšte napravljeni
svi lekovi i lekovite biljke?» (21) Prema tome, potrebna je uravnoteženost u
primeni različitih postupaka. I dr Čopra dolazi do zaključka da naše savremeno
sagledavanje činjenica ''čini da lekovi izgledaju mnogo opasnije nego što smo
mislili''. (22) Hirurške operacije takođe mogu da budu od
istinske pomoći, ali njihove naknadne posledice po nervni sistem su tako teške
da ih ne treba olako preduzimati. (23)
Inajat
Kan pridaje veliki značaj savladavanju bolesti i to vrlo jasno kaže. Zar bolest
i smrt ne bi trebalo posmatrati kao da su izrazi Božje volje? «Smrt se
razlikuje od bolesti; bolest je gora. Žaoka smrti je samo trenutačna; shvatanje
da čovek napušta svoju okolinu je gorko iskustvo koje traje jedan tren, ne
duže; ali bolest je nepotpunost, manjkavost, a to nikako nije poželjno.» (24) To dovodi do dve važne izjave o eutanaziji, koja je u današnje vreme
predmet mnogih polemika. Prvo, on kaže da lekari ne bi trebalo da ubijaju da bi
izbavili čoveka od bola i patnje, «jer priroda je mudra, i svaki trenutak koji
čovek provodi na ovoj fizičkoj ravni ima svoju svrhu. Mi ljudska bića smo
suviše ograničeni da bismo presudili i odlučili da dokrajčimo život i patnju.»
Ali, ipak moramo da pokušamo da ublažimo patnju. S druge strane,
«koristiti veštačka sredstva da bi se neko
satima ili danima održavao u životu takođe nije ispravno, jer i to predstavlja
protivljenje mudrosti prirode i božanskom planu, i jednako je loše kao i
ubijanje čoveka. To je čovekova težnja da uvek ide dalje nego što bi trebalo, i
tu on čini grešku.» (24)
Kada se imaju u vidu svi nedostaci medicine,
lekova i operacija, koji je najbolji put do dobrog zdravlja? «Najbolji lek je
jednostavna, nezagađena hrana, svež vazduh, pravilnost u radu i odmoru, jasnoća
u mišljenju, čistota osećanja, i poverenje u savršeno Biće, sa kojim smo
povezani i čiji izraz predstavljamo.» (25)
Duhovno lečenje
To
poverenje u savršeno Biće Boga je ono što nas čini prijemčivim za božanski dar
vere. U tom slučaju svemoćni duh može da deluje da bi nas izlečio od bilo koje
bolesti. Molitva je od izuzetne pomoći u tom procesu, pošto nas čini svesnim
naše unutarnje povezanosti sa Božanskim Bićem. U meditaciji možemo da stupimo u
neposredan kontakt sa čistom inteligencijom i snagom svoje duše, božanskog duha
u nama; ona je osnov najidealnijeg mogućeg lečenja. U jednom neobjavljenom
predavanju Hazrat Inajat Kan je to ovako objasnio:
«Meditativni
proces je tretman za sve bolesti, iz tog razloga što ispoljeni život potiče od
neispoljenog. Neispoljeni život je lišen svake aktivnosti i u njemu vlada
potpuno mirovanje; on je sušti mir...
«Zbog
toga nema boljeg leka od mira.
«Lekovi
mogu da pomognu, ali samo u određenoj meri. Na primer, lek može da pomogne
telu, ali ne i umu; psihološki tretman može da pomogne umu, ali ne i duši. Sve
te stvari kao što su lekovi i psihološki tretmani dolaze spolja i pacijent je
zavisan od njih, dok u meditativnom postupku pacijent stvara svoj lek iz samog
sebe.» (26)
Osim toga, pošto se vibracije nalaze u osnovi
svega u vasioni kao i unutar čoveka, 'moć reči' ima snažno isceljujuće dejstvo.
Pod time Inajat Kan takođe misli na vibracije, uključujući i muziku. U tom
kontekstu se navodi da je u Americi postojao jedan lekar koji je imao tu ideju
i nastojao da je naučno sprovede u delo. (27) Taj lekar je
verovatno bio dr Abrams, koji je izumeo radioniku, korišćenje električnih
vibracija za lečenje. Inajat Kan ga spominje na jednom drugom mestu, i to sa
velikim očekivanjem od tog razvitka u medicini:
«On je počeo da dolazi do nekih dobrih
rezultata, ali to je stvar za koju je potreban barem jedan vek da se u
potpunosti razvije. Veoma je opsežna i ovo je tek njen početak; stoga još uvek
nema kraja greškama; ali u isti mah, ako budemo dovoljno strpljivi, posle mnogo
godina nešto bi od toga moglo da ispadne, nešto što bi moglo da bude vrlo
korisno za medicinski svet.» (28)
Jedno vreme je radionički postupak bio žestoko
kritikovan u medicinskom svetu, ali izgleda da sada nailazi na šire
prihvatanje, naročito u Britaniji. Lečenje pomoću meditacije i zvuka takođe se
koristi u savremenom razvoju drevne ajurvedske medicine. Dr Čopra, koji je
naučno proučavao te stare metode, je na molbu Maharišija Maheš Jogija objasnio
kako tehnika transcendentalne meditacije, takozvana 'tehnika blaženstva' i
praiskonski zvuk mogu da imaju snažno isceliteljsko dejstvo. (29)
Sve su to načini samolečenja koje Inajat Kan smatra poželjnijim od lečenja od
strane drugih, pošto jačaju volju. (30)
No,
često nam je ipak potrebna tuđa pomoć. Inajat Kan objašnjava kako možemo da
pomognemo drugima putem duhovnog lečenja, poredeći razliku između medicine i
duhovnog lečenja sa putovanjem železnicom ili avionom. (31)
Zdravlje – naš ton i ritam – je vibracija. Vera i meditacija stvaraju
osnovnu skladnu vibraciju koja predstavlja najsavršeniji lek. Takve vibracije
nisu ograničene samo na naš um i telo; one mogu da budu primljene od strane
drugih ljudi i hotimično usmerene na one kojima je potrebno lečenje. Te
vibracije se stvaraju i prenose putem daha i mogu da se usmeravaju na različite
načine. To su:
lečenje putem pisanja neke svete reči ili
poruke;
magnetizovanjem vode;
pokretima šakama iznad obolelog dela tela;
dodirom;
pogledom;
snagom glasa koji daje uputstvo;
saosećajnim prisustvom i ponašanjem;
molitvom;
i najzad, postoji lečenje u odsustvu, u kojem
isceliteljske vibracije mogu da premoste bilo koju razdaljinu. To je sasvim
drugačiji metod lečenja. (32)
Ta isceliteljska moć može ovako da se objasni:
«Dah je, da tako kažem, električna struja koja
može da se uključi bilo gde, bez obzira na udaljenost. Tako uspostavljena
struja daha stavlja u pokret eterične talase u prostoru, i shodno
isceliteljevoj magnetskoj snazi prostor između njega i pacijenta ispunjava se tekućom
strujom isceliteljske moći. Nema sumnje da je duhovna razvijenost preduslov za
to; bez nje je moć isceliteljevog uma, koliko god velika, suviše slaba da bi
lečenje uspelo. Pod duhovnom razvijenošću se misli na Bogosvest.» (33)
To nas dovodi do suštine pitanja – kako
duhovna isceliteljska moć može da se razvije. Duhovna razvijenost se u nastavku
samo uopšteno spominje, pošto je u osmom poglavlju detaljnije razmotrena. Prvo,
moć daha mora da se razvija putem duhovnih vežbi disanja. Zatim, iscelitelj
mora da bude u prikladnom ritmu i da poseduje čistotu uma. Potom je potrebna
koncentracija, sa saosećanjem prema bolesnoj osobi; koncentracija ne sme da
bude usmerena na bol ili bolest nego na obnavljanje zdravlja. Poslednje i
najvažnije je vera u Boga: iscelitelj mora da postane kanal za božansku isceliteljsku
moć. Inajat Kan o tome kaže:
«Kada iscelitelj misli da on leči, njegova moć
je mala poput kapi; kada misli da Bog leči, i kada zahvaljujući toj misli
zaboravi na sebe i bude svestan samo Božjeg bića, tada njegova moć postaje
velika poput okeana.» (34)
To je dodatno pojašnjeno u sledećem
inspirativnom pasusu:
«Ubeđenje i spoznaja da ''ne postojim ja, nego
Bog'' je ono što iscelitelju daje moć da leči na daljinu; ta spoznaja mu takođe
pruža uverenost da njegova misao može da pređe bilo koju razdaljinu, pošto ga
znanje o postojanju sveprožimajućeg Boga čini svesnim da je Apsolut život sam
po sebi, i da je čak i prostor, koji prosečnoj osobi ne znači ništa, zapravo
sve; on je sam život svih stvari i stvorenja.» (35)
Mistički iscelitelji vekovima su pokazivali
šta duhovno lečenje može da postigne. I sam Inajat Kan je bio odličan
iscelitelj, ali je zaključio da najveći deo svog vremena treba da posveti
razvijanju i širenju sufijske poruke. Muršid Ali Kan, njegov rođak, koji ga je
pratio od početka njegovog zalaganja za sufijsku poruku i koji je bio duhovni
vođa i generalni zastupnik Sufijskog pokreta od 1948. do 1958. godine, razvio
je izvanrednu isceliteljsku moć i svesrdno se posvetio tom poslu. On je pravi primer različitih osobina koje su potrebne za
lečenje: njegov dah je bio veoma moćan, posedovao je uzvišenu čistotu, duboko
saosećanje i nepokolebljivu veru u Boga. Takođe je bio izvrstan majstor i
učitelj muzike, tona i vibracije.
Muršid Ali Kan običavao je da kaže, kad bi mu se neko zahvalio što ga je
izlečio, podižući ruke uvis, ''to se dogodilo isključivo zahvaljujući Bogu''.
Bilo je nekih izvanrednih slučajeva njegovog isceljivanja prijatelja i
sledbenika sufijske poruke. Hazrat Inajat Kan je smatrao da je unapređenje
duhovnog lečenja toliko značajno da je ustanovio posebnu aktivnost duhovnog
lečenja u Sufijskom pokretu. Početnici koji učestvuju u toj isceliteljskoj
aktivnosti redovno se sastaju u malim grupama da bi praktikovali lečenje u
odsustvu. U tu svrhu se obavlja jednostavan ritual sa posebnim molitvama i
meditacijama. To je skroman i nevidljiv način rada na pomaganju onima koje muči
neka nevolja ili bolest.
Napomene
1. The
Sufi Message of Inayat Khan, IV, str. 15.
2. ibid, str. 18.
3. ibid, str. 19.
4. ibid, str. 15.
5. ibid, str. 20.
6. ibid, str. 36.
7. ibid, str. 21.
8. The
Sufi Message, V, str. 235.
9. The
Sufi Message, IV, str. 49.
10. Videti Deepak Chopra, Quantum Healing, Exploring the Frontiers of Mind/Body Medicine, New
York, 1989.
11. The
Sufi Message, IV, str. 54.
12. ibid, str. 55.
13. ibid, str. 39.
14. Videti Chopra, Quantum Healing, str. 76.
15. The
Sufi Message, IV, str. 43.
16. ibid, str. 33.
17. ibid, str. 24.
18. ibid, str. 25, 26.
19. Videti Chopra, Quantum Healing, str. 259.
20. The
Sufi Message, IV, str. 33.
21. ibid, str. 88.
22. Videti Chopra, Quantum Healing, str. 73.
23. The
Sufi Message, IV, str. 32.