- Gledaj, pa ne ideš na kraj svita.
- Znan - odvratila je neuvjereno.
- Iskreno, ne razumin tu patološku vezanost uz Split.
- Patologije i nisu tu da bi ih razumili. To ti je ka i jubav.
- Po toj logici jubav je patologija?
- Na neki način, da.
- Meni je ta tvoja jubav prema Splitu patetična.
- I meni je.
- Pa onda ozdravi nekako, kvragu. Jasno ti je da Split ipak nije najlipši grad na svitu.
- Ja i ne mislin zapravo da je najlipši na svitu.
- Nego?
- Nego san tužna kad nisan u njemu.
- O, Bože.
- Možda je i najružniji na svitu, ko zna? U tom slučaju, opet je isto - želin uživat u toj ružnoći do kraja života. I šta sad.
- Infantilno je takvo vezivanje uz jedan grad.
- Volin bit dite. Dica su savršeni umovi.
- Dica uopće ne koriste um, nego nagone.
- Upravo zato su savršeni umovi.
- Onda su i beštije savršeni umovi.
- Dokaži da nisu?
- Uf, teška li si. Kad seliš?
- Za koji dan.
- Ne budi tako malodušna, kvragu. Pa ne ideš daleko od Splita.
- Sve šta nije Split, daleko je od Splita.
- O gospe moja!
- Viruj mi, bila san svagdi.
- Krasan ti je Split, pogotovo uz onakvu gradsku vlast.
- Jel' ti misliš da ja kad se itnen u more na Ovčicama ili na Benama mislin kakva mi je gradska vlast?
- Možda bi tribala mislit. Da ste mislili više na to, ne bi vam se takva vlast bila desila. Ali ne, nego ono vaše splitsko, hedonističko "Prst u uvo i ko ovo more platit"!
- Ja prst u uvu držin samo ponekad kad izronin iz mora. Da ga odčepin. Znaš ono kad napraviš kolut naprid pa kolut nazad ispod mora? Ako ne dišeš pravilno, izroniš sa previše mora u ušima. I u nosu. A zaleti se i u grlo.
- Kakve sad to veze ima s temom?
- Pa, to je najvažnija veza. Ono, kad izroniš, nemaš blage veze ko je na vlasti.
- Zlato moje, to se inače zove - poricanje.
- Ne, ja ne poričem da imamo imberlanu vlast. Ali zato ovi iz gradske vlasti poriču.
- Šta to?
- Da nikad oni ne mogu bit toliko ružni koliko Split može bit lip.
- A matere ti, ovo je neizlječivo! Zašto ne bi probala mislit da je odlazak iz Splita možda novi početak, i da je ponekad zdravo maknit se?
- Sad ću ti ispričat nešto. Jedan put sidimo ja i moj brat na Peristilu i naleti nan jedan prijatelj šta ga nismo vidili skoro trideset godina. Pratiš me?
- Pratin, aj.
- Kad nas je vidija kako sidimo tamo na skalinama, počeja se smijat i govori "A bogati, prije trideset godina san vas ostavija na ove skale i još se niste makli!"
- E, i?
- Znaš šta mu je moj brat reka?
- Šta?
- A šta ću se micat kad mi je lipo.
Post je objavljen 26.07.2012. u 23:04 sati.