Nisam uopće htjela time počet ovaj post, ali...evo ukucavajuć šifru već po neznam koji put na ulazu u blog, (od 15ak najmaštovitije poslaganih znakova, koju sam dobila od bloga prije 2tj. nakon što je zaštekala moja stara...), skužila sam da je sad znam napamet, nakon tolikog broja utipkavanja.. a činila mi se jako zajebanom i kompliciranom ispočetka.
Pa ak je to tak, ak mi se ta kobasičurina od passvorda sad čini laka za upamtit, kaj je onda tek s našim navikama, naučenim doživljajima...koliko nas vuče svoje poglede na svijet još iz doba pelena, a da toga, kaj je najgore, nismo ni svjesni.
Činilo se jebeno teško za podnest, a evo, što god dugo stoji, ukorijeni se.
Grad se ispraznio, svi ošli ili na more ili su se povukli na toplo, naime, ovdje je poprilično zahladilo. Dva dana je puhao vjetar i pomeo sve asfalte u gradu.
prekrasno je udisati takav svjež zrak, a nema onog jaza što izaziva rana jesen...ponekad.
Volim takva jutra, vjetrovita...a da su k tome i sunčana....
Ujutro sam načrčkala nešto...ušla sam nečem bitnome u trag... Trebalo je jako puno pisanja po blogu i po papiru da bi jednog jutra izronilo. 'bem ti Virginiju Woolf, radije bih Tončija Huljića....
Post je objavljen 16.07.2012. u 11:40 sati.