Bilo je tiho,
u tišini čule su se samo njene velike plave oči
ispucale usne i meke, glatke ruke.
Njena kosa bila je plava, padala je preko ramena
ja sam bio tih i sramotan.
Da joj kažem da je volim?
Zbog čega?
Zbog korektnosti? Jer je nemam ništa za spočitati?
Jer me voli, jer je dobra prema meni?
Volim je, da, volim je, njenu ludu sliku u moj glavi,
sliku nastalu za vrijeme mojih poraza, moje prokelete žudnje za njom.
A, žašto, žašto ja ne volim gledati zvijezde?
Zašto se više ne nadam životu, savršenoj sreći?
Gdje je nestao moj zanos, moj život, moje fikcije i nadanja?
Gdje sam sada ja?
Sav moj život, moja nadanja pretvorila su se u ništa.
Sada sam sam, sa njom bez mene, bez nadanja
nezadovoljan u nenadanju s budućnosti koja nosi zadovoljstvo ko zna kome.
Uzde u mojim rukama, nikada staloženiji, realniji, nikada ravnodušniji, nikada ovako bez ekstaze, bez ludog nadanja da nešto postoji za mene, da me neko čeka, neki život, bolji, smion, moj!
Moj život! Moj!
Bez ludosti tako pametan i realan, tako glup i jadan
ja i ona koju volim
samo ja, zadovoljstvo okoline i život tako jednostavan i čist.
Brzoprolazeći, rutinski.
Samo vjetar u mojoj kosi
koji puhne i ode ostavljajući me bez života
bez prilike da kriknem
da volim
i da živim, napokon, život koji osjećam.
Post je objavljen 12.07.2012. u 20:47 sati.