„Misliš li ti da si star?“
„Jesam, ja sam star ko Grčka.“
„I jesi li tužan zbog toga?“
„Nisam. Prihvaćam starost kao nešto normalno.“
„Stvarno?“
„Da.“
Ne pitam dalje. Dovoljna je činjenica da svog oca svako toliko iznebuha pretresem priprostim dječijim pitanjima, ne želim još i pretjerivati. Zabavlja me činjenica da je gotovo jednako zbunjen i izgubljen kao i ja.
Zašto to činim? Možda je to moj način da na brzinu vratim prisnost među nama.
Smiješno je to kako telefoniramo. On me nazove gotovo uvijek zvučeći pomalo odsutno, kao da je slučajno okrenuo moj broj i rekao Bok mala, šta radiš? uopće ne želeći saznati odgovor. Ništa od mene ne očekuje, uskoči u moju svakodnevicu i potom jednako tako iščezne. Želio bi da ga češće zovem, da idemo na palačinke ili kavu, ali ja sam još previše mlada i ohola, a on suviše melankoličan da bi bio poduzetan. Zato telefoniramo. Nismo još pronašli opravdanje da i to jedno drugom uskratimo.
„Imam novog dečka. Zove se Manuel.“
„Stvarno? A šta je bilo sa starim?“
„Ništa, ne viđamo se više.“
„I šta mama kaže na to?“
„Kaže da je prestar za mene.“
„Slušaj mamu.“
„Dobro.“
„Ajde bok mala, čujemo se.“
„Bok,bok.“
Post je objavljen 02.07.2012. u 20:22 sati.