Jučer smo se ja i dragi nešto porječkali. Ja sam se nafrnjila jer mi on nije odgovorio na poruku, kaže da mu se nije dalo jer je gledao seriju. Poruka i nije bila važna. On smatra da to nije nikakav problem, dok sam ja osoba koja uvijek odgovara na poruke i meni je to čisto stvar opće pristojnosti. Oko toga smo (okej, ja) se raspravljali punih 20 minuta. Uglavnom, ja sam se trudila ne ljutiti se na njega, nego shvatiti njegovo ponašanje i zašto misli to što misli i ponaša se kako se ponaša. Rekla sam mu da se ne želim ljutiti na njega, već ga želim shvatiti. Na to je on rekao da je okej da se ljutim na njega. Napizdi se na mene, rekao je. Moraš se tu i tamo napizditi. Otpizdit ćeš se i to je to. Tako to biva. Ja sam ga pitala "I onda ću se ja na tebe napizditi svaki put kad ne odgovoriš na poruku. I ti ćeš to svaki put trpiti?" On je na to odgovorio "Pa da. I ti ćeš se svaki put odljutiti. Tu smo for better, for worse and for catastrophe."
Rekla sam mu na kraju da će mi vjerojatno trebati neko vrijeme da se naviknem na neke stvari. Na to je rekao da je to okej, neki se ljudi navikavaju tjedan dana, neki 20 godina. Ukratko, moj je dragi pravi mali mudrac.
Ljudi misle da, ako se na neke stvari nisu navikli u godinu dana, da ta veza očito ne ide i daje vrijeme krenuti dalje. Misle da, ako se nešto posvađaju, da je to ozbiljan indikator da nešto nije u redu. Ono što ne kuže je da je veza dinamična. Kad bi se svaki dan samo cmakali i tepali, bilo bi dosadno. Mora se malo promijeniti ploča. To je sasvim u redu. Za ostanak u vezi je bitna najviše volja i stpljenje. Nakon toga dolaze ljubav i ostale stvari, jer onda bi stope razvoda bile još tri puta više. Nisam baš čula da se netko razveo zbog toga što se nikad nisu navikli na to što on ne spušta zahodsku školjku. Ako se nisi navikla na njegovo hrkanje u godinu dana, daj još godinu. Nakon toga još godinu. I tako sve dok se ne navikneš. Ipak ste vas dvoje dvije različite osobe, ma koliko slični bili, i uvijek će postojati nešto u čemu niste ni malo slični. Za neke stvari su stvarno potrebne godine da se navikneš. Brak (ili dulja veza) koje vidimo kao podmazani stroj nisu bili takvi od prvog dana. Od bivšeg majka mi je pričala da je njoj trebalo nekih desetak godina da provari svog muža, nauči se na neke stvari i prilagodi se njemu i njegovim mušicama. Nedavno su proslavili srebrni pir i oni su moj uzor braka i dobre, sretne, kvalitetne veze.
Zato kad mi netko kaže da je sa svojom boljom polovicom godinu dana ili dvije, sretna sam zbog njih ali također znam da su oni zapravo još na početku početaka svoje avanture. Godina dana je zapravo tako malo da se potpuno upozna neka osoba, da je kompletno obujmiš i naučiš i pravo, pravo zavoliš.. Ljubav, prava ljubav, raste malim koracima svaki dan i nikad nije ista. Te ljude, ako ostanu zajedno, čeka još toliko toga. I ne moraju sve stvari biti lijepe. Možda oni mogu biti u ozbiljnom problemu nakon nekog vremena. Ali ako je osoba prava, ne treba odustati, nego se svim silama truditi preći preko toga i izaći bolji i snažniji.
Sad se i meni bliži prva godišnjica. I sretna sam jer znam da je ispred nas još toliko toga, da smo tek počeli naše putovanje u životu i da će biti još puno rječkanja, mirenja, smijanja, plakanja, ljubljenja, grljenja, boli, muke i truda i sreće. Ipak smo tu for better, for worse and for catastrophe. Našla sam si baš dobrog čovika.
Post je objavljen 06.07.2012. u 09:27 sati.