Pregled posta

Oprosti živote...

U povratku nazad niti riječi jedne progovorilli nisu.Čim su stigli sprtlja Zamlata ovoga beduina u njegovu zipkicu za njeg pripravljenu meku od lišća i granja i algic svake vele.Ovi pak ni ositija nije da je prominija misto sidrenja,spava je.Samo se u sudaru sa kušinon spletenin od travkic promeškolji mrvu ,poluokrene na jednu pa na drugu stranu i nastavi dal snom, il kladovskim spijenjem Vojko nije znao,ali gledajući ga ovako usnulog za pretpostaviti je bilo da spava snom bez snova što bi mu bilo jako drago poslije svih onih noći i vrućice i- biti ili ne biti- i košmara i vikanja i svega onoga što spada u grozničavo olujno i po život opasno bunilo,a to je Vojko znao prokleto predobro.-Hamlet spava-promrsi sebi u bradu i nasmiješi se tom zaista sićušnom biću pred sobom,biću koje nije imalo nikoga i niš u ovome svijetu punom zla i tuge, biću koje je plovilo svojim zatrnjenim do bola putima nemajuć druge,biću koje kako ga je često znao slušati da govori kako mu glava služi tek da vrat začepi,srcem koje je bilo veće od planine,strašću i čudnom žudnjom gonjeno ,željom iscrpljujućom i snom o domu po njegovom nedosanjanom umalo slomljenom.



Istovremeno ga je i žalio i divio mu se.Takvi kao on jednostavno proplove kroz ovaj životoplov surfajuć za svojom dugom da je nikada ne dohvate.Snovi su čudni ,raznorazni.Svašta se krije ispod božjeg plašta.Mnogi prožive kao po kazni nemajuć pojma šta je to mašta i zato ga je nekako duboko bezuvjetno i bezrezervno upravo zbog toga zavolio ovaj gorostas.
No,nije si dao mislima razulariti se.Pogledao ga je još jednom,tek toliko da se uvjeri da spava dubokim snom iscijeljenja i zaokrene van u plov ka namirnicama gonjen pitanjem koje ga je doslovno iscrpljivalo ovih proteklih dana;-Čiji će biti tog konjica zajam,plivanje meko uz češljanje kose pod morem pa kud struje nose, Il u zlatnom rogu obor uz češalj od biserja,na prijestolju tom pod vodom?
-Tu je vila mojih snova, krila modrih plamenova i cipelica modronepropusnih
nosi s trakama đardin franja bisernih.Njezin plam u mom morskom zemljištu svjetluca
i skiperi tu su –maleni vojnici vjernih mi račića i kozica.Ona nadgleda sezone, kada
rađa se novi naraštaj mojih malenih morskih konjica.Jedan partner se zove pištolj škampi
Što čini klik-klikom na zvuk; Upozorava da su u blizini predatora što živi u jazbini sred morske pečine Buk.Noću nad Greben dolazi u kasu uz krijesnice urlika u glasu,
njihov ples u ritmu valova u transu, snažne oseke i plime u balansu.Vila mi šapće;- Od granja koralja skupi barem jedno, šuma to ne mora biti,dost je grančce dvje.-
Vidim njene guste kose slapi ,pokušavam ,želim taknut barem ju na tren ko valovi na povjetarcu zanjihaše tiho i moja peraja uprazno zalamata nečujnim krikom.
Kao što kad dnevno svjetlo rastavi noćni pehar cvijet zastane i meni moj odmora ples,
gdje je ona obnavlja se čarolija za još jedan valcer –zagrljaja bijes.





-Uuuu šta mi ovo u san dođe, mili bogo da uteć mu nisan mogo?-naglo se uzviren zbudi Galileo.Protrese glavcu s jedne na drugu stranu pa ponovi postupak nebili se otresao ovih zadnjih sad misli,posve mutežina nastade.-Nisan čitav majke mi!-gotovo panično zaključi i brže bolje se uspravi i zaplova van koćete ne shvačajuć uopće šta mu se događa.
Bauljajuć tako krenuo je nesvjesno u istraživanje okoliša,al ne zadugo.




Slabost koja ga je već nekoliko puta zabacila u stranu i sad je dala mu do znanja da nije za velike pothvate još.Nije napravio niti nekoliko poštenih zaveslaja samo se ko slou mošn privali postrance,glavica u slobodnom padu ostade usidrena u zavežljaju travkic algastog šiblja.Tako ga je i Vojko zatekao po povratku.Zbaci paketlinke i jednim žustrim mahom odvali ga iz te škripulje.-Ih.da puhnem ,odnilo bi ga-promrsi u sebi gledajuć ga tako beživotnoga.No,dobro, plovamo dalje –osokoli sama sebe, ovoga uncutaša vrati nazad u koćetu, krene pripremat obrok od netom dovučenih namirnica.
Pala je noć.Sve je u špiljcu bilo na svom mistu, sve dopremljeno pripremljeno,sve raspremljeno pospremljeno,ma divota jedna-divio se samome sebi i okolišu kako blista.
Dal da ga budi il ne budi?-Ne,ipak ne,često je zdrav san daleko ljekovitiji od hrane-mrmoljio je samome sebe gledajuć u ovo stvorenje na pol zguljeno,na pol speštano,a nije mu moga reć…ne još.Nastavija se divit svojih perki obavljenom poslu.

-Vidiš onu zvizdu gori?Zvizdomen mi jednom reka;-Mozak stane kad promisliš kolko je zvizda ta daleka.Daleko je ,visoko je-sto godina dugih prođe dokle njena svitla zraka do tvojega oka dođe.Mi vidimo zvizdu ovu,vidimo je kako trepti,a nje možda davno nije;
Viruješ li?-
-Vjerujem ti!- Iznenađen uplivom , zbuca Vojko na ovi monolog krelca Galisimusa njemu za uvon.
-Znaš i meni se nekad čini usred noći vako stojeći,ko da čujen slatke glase,ko da čujen mile riči.Čini mi se ko da vidin svitlo lice zvizde svoje.Ja je vidin,ja je vidin,a nje davno nestalo je…

-Ma o čem ti to?-upita ga Vojkan sad vidno i uznemiren i zbunjen.-Ej ,Galileo kolko perajki vidiš ti u mene?-ozbiljno ga prostrijeli pogledom i raširi se koliko je i širok i dugačak čipo prid njim.

-Uuuuuu kolikiiii siii ,daj makni seeee, vidno polje si mi suzija na stotinku kvatroča kanočala-.odvali mu ovaj,a Vojaku sad miljun upitnika prid noson zaplesalo:-Viša matematika-zaključi misaoni plov i okrene se od njega zbucan totalka.

-Znaš li ti Zamlata-opet će Galileo prikrpeć mu se čipo iza vrata:-znaš li ti kad se ono s prvog grija nebo naoblači pa moraše bidni judii iz raja izać ko kad sokole slomiješ ti recmo ovo desno svoje krilo( pa mu repicon zorno prikaže na koje misli) tako im je gorkoteško bilo.Jedno drugo bolno gledali-Ovako se ne da živit dabili! Ka da nismo judi;prazna srca, prazne grudi!U dubini muke se jate,zar nas kletve dotle prate,il će očaj da nas strati,ili ćemo podivljati?
Na taj urlik,na te glase,tvorac svita smilova se;-Ja dosudih vašen griju teški dio,al da tako težak bude,nisan tio.Siđi doli ćerce moja najmilija!Ćerca s * splova-to je bila Poezija.

-De ti meni reci u kojen si ti to filmu pa da se i ja priključim?-sad već vidno šokiran povisi ton Vojkimirović generalisimus de kakoliono već ga sve ne nazva ovi pametnjaković od kolibri race plovaša.

-Di je boli, di je jada, pisma blaži,di se klone,di se pada pisma snaži.Di su judi dobre ćudi,pisma se ori,šta ne moš ti drukčije reć,pisma zbori.Di utjehe nima druge,pisma stiže,a di sumnja sve obara,pisma diže.-grleno će Galileo striljajuć okcama ovoga svoga policjota od bodi garda,uživajuć u njegovon zbunjozi.-Oooo jes,jes i jees, tu san te čekaaa, jačiii saaan ,njanci slovceta me ne kontaš,jel da,aj priznaj,prriiiznaaajj?

-Beš mi sve - odrješito će Vojko-al glavno da ti kontaš.-

Morao je sebi priznati da teško ponekad hvata ovoga lampaša u njegovim umoplovima,strpljenje mu jest jaka strana,al mozganje i prepucavanje s ovim hiper hiper senzibilcem i njegovim plovom u samo njemu znanim brzinama ,teško je do zla boga pratio,ali da ga je istovremeno i vrhunski zabavljao,to da.

-Ej..-oglasi se opet Galileo čeprkajuć neš u pržini vrhon svoga njuškca ;-aj pogodi o kom je rič,slušaj;
-Viš,ona ima za svaki slučaj svoja vrata,ima ti ona različitih zanata;zna kuvat,varit,gasit,palit,igrat,svirat,balansirat,elektrmagnetzirat,pa zna ti isto tako i; lovit,slavoslovit,zna vodon jahat,suvin plovit,zna ti kopat,lomit,gulit,sić,zna i pritit,gladit,tepat,krpit-parat,tkat,plest,vest! Zna i skočit i doskočit,zna sist, a i nasist,o uiiiss!

-A matere ti …-nemalo iznenađen uspije prozborit Vojkan.-ma što ti je?-

-Ma niš,edneš,kedneš,na me sedneš,ture bure valja,bure ture tura,brže ture bure valja,nego bure ture tura,a ti nemaš pojmaaaa ko teee sadaaa guraaaa-uzbrojia se sad Galileo i bada njuškcen Zamlatu;-veze blageee nemaaaš-glaadaaan saaan,daaaj šta daaaš ooo tiii pjadelaaašššš!

-A jesi mustra,ee moj Zaratrustra-odvali mu sad Vojko i nasmija se.-ajd idemo jesti i ja sam gladana isto mi de reci o kom ,o čem ti ono maloprije?-upita ga ono šoto voće.

-Eeee, pa to ti je politika čoviče; zna gladit,tepat,krpit-parat,igrat,svirat,gasit,palit,vodon jahat,suvin plovit i tako to-sad će Galileo slavodobitno-uživa je zbunjivat ovo kruzera samo tako,a i općenito volija je muštrat i sebe i druge munjoplovnim strilicama,ooo još i kako je gušta u tom.

-Ajd,dolazi,idemo jesti-sad će Zamlata i okrene u izbu.

Umuva se Galileo njemu ispod miške iztiha pivajuć:-Grebeeeenom plove hlapovi,tii više za mene ne briniii,ko trska sam ove jeseniiii,konjci izdišuuu samiii…

Jeli su u tišini,svaki zabavljen i duboko uronjen u svoje misli.





-Uuuu...ne osićan ništa,potpuno san prazan,ovaj dan je brale totalno prazan-krene sad Galileo jedva čujno;-jedan je od zadnjih stvarno mora biti,kraj će biti blizu,čemu više kriti?Vani čudno lišće tako ludo pada,*esen piše zadnje strane moga jada.Žaj mi je strašno što se krivo svaća,sada mi je jasno da je za sve kasno, gotovo je sa svin,gotovo je sa mnon..Toliko bi lita unazadke tribalo se vratit da život bi stvarno moga svatit.
Oprosti mi majko, oprosti mi oče,
oprosti mi sele,a pa i ti brate,
oprosti Živote...-

Vojkanu miljardu upitnikovaca sad zatamburalo u i okolo glave,da mu je iko reka da se može i usrid zvizdana dana doživit pomrčina sunca,odalamija bi ga da nebi zna odakle je šupalj...





Post je objavljen 01.07.2012. u 16:02 sati.