Pregled posta

7. kolo Treking lige 2012 -VELEBIT 100 - od Karlobaga do Starigrada - bogami po brdima ;) 23. i 24.06.2012

100km: Start Karlobag , 100km, 5.700m uspona i isto spusta, Ivo pametno odustao na 10km, Micka UŽ 1. 22h55min


Službeni rezultati, fotke, presjek staze, upute, itd

FOTKE sa moje putešestije - odabrano....

Ajoj kak mi se da sad pisat kad me ovaj google+ album već namučio ko da sam se 5 put popela na Sveto brdo .
Ovogodišnji Velebit100 mi je bila najteža trka u životu .....naravno ja sam to već sve zaboravila i prije ulaska u cilj .....uvijek se jebeno iznenadim toj trekerskoj bolesti .
Iako mi je najmanje 15sati bilo zlo za popizdit , muka isusova , jedva sam stajala na nogama , po prolazima i rezultatu od 23h se to ne bi dalo zaključit.
Majke mi , ja sam mislila jedno 5 -10 puta odustat....ne znam, od svih halucinacija, žgaravice, mučnine i proljeva, otkazivanju mišića - ne bih se mogla sjetit koliko puta sam si zakukala da mi je teško , da se ne sječam da mi je prošle godine bilo tak teško , da jebem ti ludu glavu koja oče ovu trku završit i ratuje sa tjelom koji je u totalnom kolapsu ....
Pobjedila sam zahvaljujuči pokojnoj mami (preminula je za vrijeme mog prvog Velebita 2007. od Oštarija do Senja), kaj me rađala dan i pol i zato sam se rodila pod sretnom zvijezdom, prvi dan vodenjaka i tak to , zato sam tak luda i tvrdoglava ...onda zahvaljujem ljubavi svojoj-Carinu kaj me podržava i kaj je takakav kakav je - TAMAN , zahvaljujem Šimunu kaj je smislil tu jebenu treking ligu i kaj ima najluđe ideje, najveća jaja i lajtungu do svemira i nazad ....e, šećer na kraju , zahvaljujem Jeleni Brezak, jer me njezina prisutnost na trci tjerala preko svih granica moje izdržljivosti i kaj sam doživjela prelazak sa "teško mi je" , na "umrijet ću" i sve tak u nedogled , nema tu granica....od sad dalje niš mi više ne bu teško, kaj se trekanja tiće, nema: hropčem ko divlja svinja , bole me tabani, kaka mi se, povrača mi se, boli me cjelo tjelo, ne, nema toga....jer me boli klitoris ..... "mind over matter" ....
No, kak već znate .... startali smo u Karlobagu na jebenoj vručini od 30+ u 2 popodne . Nisam od onih kaj se pripremaju fizički i pakiraju i razmišlaju kaj i kak svjesno , ja se pripremam podsvjesno , cca 365 dana u godini , negdje čuči to u meni i planira, vrti... pa se boji , bodri , planira , prolazi stazu, razmišlja o opremi i svim sranjima, uputama, pravilima i tak to....
U Karlobagu sam bila već tak napeta da sam morala pišat jedno 6 puta , kad će više taj start??!!...i krenuli smo, naravno ko idioti , netko više netko manje brzo... Carin mi je rekel da sam prebrzo krenula , a kaj je onda sa svim onima kaj sam ih prestigla nakon asfalta, sa prvim ulazkom na markirani put? Ma nisam , meni je bilo taman, ja sam si sve preračunala u nulu?!, bez štoperice i kilometraže, samo osječaj , osluškivanje tjela i naravno ne pustiti Jeleni da mi ode u PM - ono - da bude tu negdje ....
Do nulte KT Staništa, Carin je još bio sa mnom, no na usponu prema Dabarskoj kosi sam ga izgubila iza sebe. Od tu sam nastavila sama, sama ko salama hahahaha. Grupica ispred, di su bili Jelena i Beny, su mi pobegli. Srela sam ih tek kad sam se spuštala prema KT1 Ravni dabar, a oni su se već popenjali nazad na KT2 D. kosu. Znala sam da ak Carin nije blizu da je odustal , jer je sav pohaban i u bolovima . Na spustu sam se ljepo odmorila , naravno povratak je za mene bio u minutama duplo spori ali nema veze, ovo je 100km a mi smo tek na početku . I tak se popinjem preko asfalta na marku kad ono fotograf veli"Kaj si ti ona kaj je pobjedila prošle godine?", velim ja:"Da.", a on će:"ne znam ova ispred tebe skače ko srnica, ne uš ti prva ", a ja se nasmijem:"ha,ha, tak je bilo i prošle godine "....nije bilo tu nikakve zlobe ni kalkulacije, čista razonoda i zabava po putu, koji će trajat još dugooooo, predugooooo . Na Dabarskoj me je čekal Carin naravno te trk dalje. Od KT2 nas je put vodio po kratkom dijelu Premužičeve staze do ispod Kize, to sam proletila i kad sam izašla iz šume imala sam kaj vidjet . Svi oni kaj su me prestigli i kaj su imali prednost za15 do 6min su mi bili "na dlanu". Deračina i sto upitnika, oni -da di je marka, pa dal bi oni levo ili desno, ja sam probala drito gore, jer stazu znam na pamet. Znam di su "sve jebene markacije" na Velebitu 100 . I tak sam dostigla Jeku i Benya a ostale prestigla , do spusta dolje Jeka je već ostala iza mene i na KT4 Oštarije sam došla sama za 3h22min . Njih ne znam koliko, su ostali iza. Presvukla sam se, zmasirali su me Slatina i Carin, pojela, napunila ruksak i krenula dalje - 13min....imala sam jedno 5l tekučine sa sobom , teško mi je bilo to nosit a kad sam pomislila kak će bit jebeno dobro cugat po putu , nije mi bilo žal ....skretanje kod KT5 nisam fulala, jer ga se sječam sa planinarenja. Kontrola je malo bila skrivena , al srečom sam je ulovila krajičkom oka....e na usponu na Sadikovac su za mene počeli problemi ....morala sam jebeno usporit , uspon mi je bio sve teži i teži, već sam halucinirala o Ivici i Marici, jer je netko natrosil po stazi papiriče 5*5cm od časopisa - to i približavanje Vukelića sa "malim" u pratnji, me zabavalo do izohipse, di sam presjekla na marku za spust prema Petrovom dolcu i mislila si kak bum se struštala po šumskom putu i uživala , ali ne .....već su me počela i crjeva jebat , ubrzo su me stigli ovi dvoje, na KT6 križanje puteva za Konjevaču i Šikić jataru nas je dočekal Špoljar (alal mu vera da je cjeli dan i noč tam čučil i čekal "budale" , btw, prvi volonter na kontroli koji nas je obradoval i sa rezultatima i uspoređivanjem prolaza - ). Tu smo se na kratko križali sa Lesijem on prema Šikić jatari a ja prema Konjevači. Na KT7 Konjevaču, koji slovi za njteži uspon sam se popela bez beda , uz pomoč plinskog pogona , bez i malo srama sam prdila ko svinja, iako su ispred mene hrabro koračali Vukelić i "onaj mali " - aj zvat ću ga Crni . Gore smo došli zajedno, naravno dolje sam došla pun kufer ispred njih i po putu susretala sad već vidno umorne 100tkare. Ono, ti si već odradil uspon, a oni deprimirano grabe gore u nebesa i jedva čekaju spust....Tu sam si već preračunala da su Jeka i Beny dosta iza mene i da se ne treban puno žuriti ali nesmijem ni usporavati . Međutim na duploj kontroli KT 8 ponovo kod Špoljara u Petrovom dolcu, mi se zvrtilo u crjevima , pa muka , pa vadim kolu, pišam, ne znam kaj bi, bum kakala, ne bum ....niš idem dalje , probam zvat Carina, da mu kažem di sam i kak je u to su me dostigli Vukelić i Crni, te smo nastavili do KT9 Šikić jatare zajedno. Ovaj Jozo il kak se zove još nije spaval jer je bio dan i vrludao je okolo sa kontrolom, dobro da smo ga ulovili . Dvojac je otišel dalje prema Raminom koritu dok sam ja žlampla kolu , muku mučila sa želudcem i crjevima , probala sam ih pratit al nije išlo. Staza je ljepa- gori doli, nisam mogla više trčati pa sam brzo hodala i zabavljala se sa pračenjem markacija , nisam puno fulavala , no zalomilo mi se tu i tam po kojih 10m, pogotovo kad je počeo padati mrak. Na usponu po strmoj livadi sam vidjela dvojac V&C na vrhu livade i već je bilo podosta mračno ali još nisam vadila lampu. kod sam se popela gore i krenula ravnicom po marki sam bog me spasil - to jest V&C kaj su upalili lampe i vidjela sam ih dublje dolje desno pa sam se na poprek spustila u šumu. Naime, negdi sam fulala marku koja skreće u šumu. Vlovila sam ih i pratila, nakon 10ak minuta i par popikavanja zbog mraka sam odlučila stat, nabacit lampu, maju dugih rukava ubacit u žgaravi želudac i trula crijeva još malo kemije i šečera - kaj te ne ubije - ojača te ...nemrem bez hrane na trekingu , pa se moram bez obzira na mučninu i povračanje trpati sa hranom . Tak sam popila već jedno 4ti gotovi obrok od starta koji je uz gelove izotonik i razne Lcarnitine magnezije još jedno sladko sranje u nizu ....ne trebam vam opisivati osječaj u crijevima ....uz sav taj napor, počele su mi otkazivati noge i u brdo više nije išlo nikako , ono ko da sam zaboravila prebacit brzinu . Razveselilo me kad sam vidjela vatru kod Šugarske , bilo je lakše pogodit putanju u mrklom mraku . Noč je bila bez mjeseca, ne vidi se ništa - osim koliko ti osvjetli lampa po putu. Na Šugarskoj pozdravim planinara - koji je pitao dal sam ja prošlogodišnja pobjednica i zaželio mi sreču . Na bunaru nisam tankala, samo sam popila par gutljaja drito iz vedra i nastavila dalje do tranzicije KT10 Panos je cca 1h hoda. Mislim da sam tam došla oko ponoči. A tamo vatrica , veselo društvo GSSovaca i V&C već oporavljeni te nahranjeni. Krenuli su cca 10 min prije mene. Na tranziciji sam ostala 15min, pojela, presvukla gornji dio i čarape, popušila cigaretu kaj sam ju nafehtala i dali su mi guc rakije ...dok sam sjedila i pokušavala gutati riži-biži tresla sam se ko šiba na vodi , umorna ko pas , odlučila sam da trebam krenuti dalje , da mi nema druge ....iskreno, nisam imala pojma kak ću izdržat u takvom stanju do jebenog Rujna koji mi je tada izgledao jebenooooo daleko a da ne pričam o nekoj SF Sv. Brdo ili cilju ....
Samo sam se koncentrirala na markacije i probala prepoznat stazu, kužit di sam....odmah nakon spusta sa Panosa u rupe i jebenu vukojebinu od šume sam čula nekakvno lomljenje grana, pa sam skužila da ipak nisam sama .....na usponima sam pljeskala, žviždala i pjevala, a na ravnom i nizbrdo sam sama lomila granje tak da se valjda medo dovoljno splašil . Razveselio me smjerokaz/križanje za Jelovu ruju....do tam mi je trebalo 1h35min, tak da sam bila zadovoljna, ali sam imala laganih problema pogodit Tatekovu kolibu . A mogla sam prekratit i taj spust u rupu, međutim, kaj ja znam di bi završila u tom mraku . Od Tatekove počinje uspon prema Kuk stapini, konačno mi je proradila guzica , žrtvovala sam jedan od buffova za brisanje guzice , nastavila usponi, uz povremeni odmor u vidu sjedenja na stazi okrenuta prema Jeki ....Od Kuk stapine preko livada pa u šumicu, di sam na početku našla vrečicu na podu , izvadila iz nje bananu , koja je bila gnjila , pa sam si ftrgnula samo komadić a ostatak zafitiljila na desno (to je vjerojatno privuklo medu kaj je iznenadio Jeku i Benya ) te nastavila brzim hodanjem i pokušavanjem trčkaranja po 50m .....sve je to više manje nizbrdo i ravno, do ispod Račabuše/Čarabuše....tu na usponu sam malo izgubila marku dok sam pokušavala ulovit signal i barem poslat Carinu poruku, jer sam sad već po prolazima znala da ću na Rujno doći jebeno brže nego što smo mi računali (5:30-6 ujutro) a ja pikiram na 4 . I tak dođem do nekih suhozida, pa gledam , a od mraka nemaš kaj vidjet, sam sam htela nači kuće da nastavim po markaciji, ne da mi se vračat dolje na križanje tražit marku....i opet me primi sračka, e sad nisam htela riskirati 2. bufff, jer je taj krvavo zarađen na LJ maratonu , pa sam ipak skinula ruksak i izvadila maramice iz drybaga.....i tak čučim i razmišljam di da sad nađem te kučice .....preskočim suhozit popiknem se na grmlje i kamenje i pridodam još par recki svojem "Rambo looku" ...ugledam malu drvenu lesu i prođem kroz nju i opet sreča -evo kuča i markacije . Krenem lunjati dalje po markama, sad već malo sretnija jer znam da je sve sama ravnica i da bum došla do Rujna di je Carin , di su ljudi , da će uskoro dan , da bum se malo odmorila....Taman mi je prošla poruka za Carina: da je 2:40 i da sam prošla Čarabušu, kad ono konačno zove Carin i pita me dal vidim njegovo svjetlo i koliko je to daleko, on je gledal V&C a meni je još trebalo neko vrijeme do tam ....i tak bauljam, bauljam i bauljam , kad ugledam dva para crvenih kuglica, neke dve flurescentne crte i sa strane ovcu od 5 metara??!!##!%&/()= ...a to su bila dva psa - Berni&Josie, carinove tajce i grm ...skoro sam pala u nesvjest od straha , a ja sam sam polutiho izjavila"joj kak si me splašil ...."....Izljubili smo se i krenuli prema Velikom rujnu, brzo hodanje i pokušaji trčanja jer se sad već vidjela neka lampa iza nas (Mike AKA Bozanac) ali brzi baš nismo bili. Na KT11 V. Rujno sam došla malo prije 4ujutro . Bilo mi je slabo , bez apetita a gladna, žedna a neznam kaj bi pila, kolaps sistema , a doček fantastičan, RedSonja, Legac, Carin, Slatina, kamerman, peseki,... na stolu klope , cuge i opreme ko u priči , ovi me masiraju , ja si brišem posranu guzicu sa vlažnim maramica , žderem , Carin mi navlači čarape, a meni se tak neda dalje ....ko mali pesek sam pogledala Carina *blink-blink sa okicama* i rekla mu nešto u stilu, da ja stvarno ne bi dalje , da sam u kurcu , odgovorio mi je u stilu da nek sad nastavim dalje kad sam već do tu došla ....ali meni je to po osječaju u tjelu i glavi bilo nezamislivo ....nepojmljivo ....i tak me "nateral" da krenem...prati me kamera - sad kao trčkaramo od Rujna do skretanja za Buljmu-Struge, Vaganjski...kao poziram kak mogu trčat , a umirem ....dobro da se ovaj maknul inače bi opala i zaspala taj tren ...Carin Berni&Josie su me još malo pratili, pomalo se već počelo danit, opet zagrljaj i , a Carin mi je nabacil tak čudan pogleda, da ja nisam znala kaj da si mislim ....to sam si protumačila kao, ajmo Teja, možeš ti to, drži se, pobjedi ....posle sam tek saznala, da se zapravo jebeno zabrinul za mene , reko je da sam teturala, da sam izgledala loše (ono na telki još nisam vidjela, ali me je prijateljica Vanja Palić sinoč nazvala koja je pogledala prilog na SPTV i rekla mi je da na Rujnu izgledam ko da sam na teškim drogama ).
Od početka mi je uspon nekak još išel ali od onog izvorčiča posli Stražbenice do Buljme sam već sjedala svakih 3-5min i dahtala ko kreten ....pa nastavim dalje prema KT12 Struge tam me je na livadam prestigel Mike . Na Strugama sam sjela i razmišljala da si popijem kavu koju je točil planinar, da nek ja idem z njima, polako oni idu do Sv. brda....a kava vrela , ko bo to čekal dok se ohladi , nisam ih na kraju pitala za guc, pozdravila se sa Žutim, pojela bajadericu i krenula dalje ...do Vaganskog sam bila sigurna da ću umrjet , na Marasovcu sam opet ko na Šugarskoj samo gucnula iz vedra i nastavila dalje, tu i tamo sam još vidjela Majkovu silhuetu, sjedala sam na svakom usponu i gledala nazad od kud bi se mogla pojavit Jeka i to me jedino tjeralo dalje . Na KT13 Vaganjski vrh sam si izvadila još jedan enshure (gotovi obrok) ko da mi nije bilo dovoljno zlo , ali ja sam očajnički željela povratit snagu , bilo čim, al nije išlo .....od Vaganjskog do Sv. brda je lanac bio u magli pa nisam odmah skužila kam moram , ali ka sam već bila gore probala sam skužit od kud sam došla prošle godine , na spustu do križanja sam se jebeno namučila od straha dal sam fulala ali kad sam na kamenu ugledala natpis, jebeno sam bila zahvalna ....do sedla za uspon na KT14 Sv. brdo sve je bilo OK osim mučnine i sad već povremenih halucinacija ali sam mogla brzo hodati jer nema tu velikog pentranja. Igrala sam se računajuči sa koliko ću bolje prolazit nego što to piše na planinarskim ozanakama....jedan zavoj prije nego što ugledaš Sv. Brdo sam malo zabluzila , pa sam se vračala nekih 300m jer sam mislila da sam fulala , al srečom sve je bilo OK ....u podnožju Sv. brda sam srela V&C kak se već vračaju i veselo kreču prema Vlaškom gradu. Malo iza njih sam užicala planinare malo vode i neku ne "slanu" pločicu sa kikirikijem koja me podigla - HVALA! ....Mike je bio već na pola dolje sa Svetog prema sedlu, dok sam ja sve više posjedala na usponu na KT14 ...a konačno sam se popela i na to brdoooo , gore sam došla puno prije nego što je to pisalo na oznakama , a po mojoj procjeni u Starigradu bi mogla biti oko 13:00 juhuhuhuuuuu :sretan....a sada samo još dolje....sve mi je bilo lakše iako još uvijek mučno i mamurno u glavi....nisam se baš struštala kako znam inače ali sam bila sretna kada sam vidjela da su prvi iza mene, 4 dalmatinca (2xPerić i spliće moram pogledat prezimena-ne znam na pamet :( ) nekih 50 min a Jeke nije uopče bilo na vidjelu ....
Prema KT15 Vlaški grad sam uhvatila signal i nazvala Carina ....tada sam skužila da je zabrinut za mene ....pital me jesam li dobro....ja mu velim da baš i nisam i da neznam koliko će mi trebat, da jedva stojim na nogama ....tad mi je priznal da sam na Rujnu teturala i da ga brine kak bum došla u cilj....onda još drži se još malo do Ivinih vodica da se imam za popet??!! i da se dobro tam operem i polijem vodom i još malo pa će Borisov i tako .....dal mi kaj treba, a ja sam mu da bi jela kruh i da mi je pun kufer samoće .....do Vlaškog sve 5 ali oni uspončići do KT16 Ivine vodice su me iznervirali do kraja .....ali ne više neg planianar kaj je pokušaval izroniti samo 3dcl vode iz bunara na Ivinima ....onda se je još Koštan deral "Jelena Brezak, Jelena Brezak..." a ja njemu koja jebena J.B i smijem se , naravno to je bila zajebancija, zaboravila sam da Koštan sve previše doslovno shvača . Onda su me još malo zezali, da evo je iza mene dok sam se spuštala dalje dolje u jebeni nikad kraja Starigrad ....prije Martinovog Mirila sam stala i zamotala si na 2x na svako koljeno buff i močila sa ledenom vodom iz bunara , fino hladi već boleće noge a i drži patele....jebeno . Kak sam bila za 1. maj na Pakleničkom polumaratonu, tu sam dionicu pretrčala i znala svaki kamenčič, mislila sam si da mi nebu više od pol vure trebalo do Borisovog doma....ali koji zajeb ....to možda dok trčiš a ne brzo hodaš i popikavaš se sa bolečim tabanima svakih malo i plačeš od muke jer ti je više dosta ...dosta više te samoče i borbe sa mozgom i opčenito glupe staze kojoj nikako nije htije doći kraj. Do KT 17. Borisov dom mi je od Martinovog trebalo 1h , tu sam se oprala na pipi popila vode dobro se smočila te nastavila dalje. Do polovice sam se već oporavila i trčkarala, a zadnjih 2km po asfaltu sam čak trčala imala sam osječaj da bi mogla nastaviti dalje .... tak je to bilo, teško ali isplatilo se pomučit za 1. mjesto u ženskoj konkurenciji i 7. ukupno

Post je objavljen 29.06.2012. u 13:09 sati.