„Pišem već trideset godina“, kaže Orhan Pamuk u eseju :
IMPLICITNI AUTOR
* *
„Mnogi sjajni pisci koji pišu znatno duže od mene, koji pišu već pola veka, ne skreću na to mnogo pažnje...Aktivan spisateljski život autora poput Tolstoja, Dostojevskog i Tomasa Mana, koje izuzetno volim, kojima se i dalje vraćam i zadivljeno ih čitam, trajao je ne trideset već više od pedeset godina, zašto onda govorim o trideset godina? Zato što želim da govorim o pisanju i o romansijerstvu kao navici.
Da bih bio srećan, potrebno mi je da se svaki dan u izvesnoj meri bavim književnošću. Znate one bolesnike koji svaki dan treba da uzmu određenu dozu nekog leka...
* *
Književnost koju svaki dan treba da „primam“ poput leka koji se uzima kašikom ili iglom, ima neka svojstva i smislenu gustinu kao kod narkomana.
„Lek“ najpre treba da je dobar. Pod dobrim podrazumevam autentičnost i moć. Odlomak nekog čvrstog, zbijenog, misaonog romana kome mogu da verujem vezuje me za život i čini me srećnim više od svega. Više volim da je njegov pisac mrtav, kako mala senka zavisti ne bi odagnala iskrenu zadivljenost. Što sam stariji, uviđam da su najbolje knjige napisali pisci koji više nisu živi. Ako nisu umrli, ti sjajni pisci koji postoje među nama liče na aveti. Zato se, kad ih sretnemo na ulici, uzbudimo kao da smo videli duha, i, ne verujući svojim očima, izdaleka ih radoznalo odmeravamo. Vrlo je malo hrabrih ljudi koji potrče i zatraže autogram od te utvare. Nekad pomislim da će i taj pisac umreti i da će njegove knjige tada zauzeti još više mesta u našim srcima. Ali, naravno, nije uvek tako...
Svakodnevna „doza literature“ je nešto sasvim drugo ako je ja stvaram. Zato što je najbolja terapija i najveći izvor sreće za one koji su u situaciji poput moje da svaki dan napišu pola dobre stranice. Već trideset godina gotovo svaki dan pišem sedeći i ne manje od deset sati za stolom u jednoj sobi. Ono što sam mogao da stvorim i objavim u proseku je manje od pola stranice dnevno u tih trideset godina. Osim toga, vrlo je vjerovatno da joj ipak malo nedostaje da bude „dobra“, kao što rekoh. Eto vam dva velika razloga za nesreću.
Ali da se ne shvati pogrešno – zavisnik od književnosti kakav sam ja nije neko površan da bi bio srećan zbog lepote, uspeha ili broja knjiga koje je napisao. On žudi za književnošću jedino da bi spasao težak dan koji proživljava, a ne da bi spasao svoj život. A dani su uvek teški. Život je težak zato što ne pišete. Težak je zato što ne možete da pišete. Težak je i zato što pišete, zato što je pisanje teško. U svoj toj muci problem je pronaći nadu s kojom se može provesti dan, čak razveseliti se i biti srećan tog dana ako su knjiga i stranica koja vas odvede u drugi svet dobre.
Da objasnim šta osećam ako tog dana nisam bio kadar dobro da pišem i ako nisam uspeo da se izgubim u nekoj valjanoj knjizi koja bi mi donela utehu. Za kratko vreme svet u mojim očima postaje neprivlačno, grozno mesto; oni koji me poznaju odmah shvataju da i ja ličim na taj svet. Na primjer, moja kći po mom beznadežnom izrazu lica te večeri odmah vidi da tog dana nisam mogao dobro da pišem. Želim da prikrijem to od nje, ali mi ne uspeva. U tim teškim trenucima pomišljam da je isto živeti i ne živeti. Ne želim ni sa kim da razgovaram, a i niko ko vidi kakav sam ne želi da razgovara sa mnom. Slično duhovno stanje u stvari mi se svakodnevno uvlači u dušu između jedan i tri sata posle podne, ali sigurno sam dobro naučio da koristim pisanje i knjigu kao lek, te spasavam situaciju a da se ne vraćam sasvim u svoje mrtvilo. Osećam da sam se zbog depresije pretvorio u neku vrstu čoveka od betona ako duže vreme nisam mogao da uzmem svoj lek koji miriše na mastilo i hartiju – zbog putovanja, vojske kao nekada, plaćanja računa za gas, političkih neprilika kao sada ili ko zna iz kojih drugih razloga. Kao da mi desna i leva strana tela ne funkcionišu dobro, zglobovi se ne pokreću, kao da mi glava postaje kamen, a znoj miriše drugačije. Ta nesreća može i da potraje. Život je ionako pun stvari koje su se urotile da udalje čoveka od književnosti. Meni odjednom otežaju kapci i usred bela dana mi se prispava za vreme učešća na nekom masovnom političkom skupu, ćaskanja sa drugovima u hodniku škole, okupljanju i obedovanju sa rođacima za praznik, usiljenog razgovora s nekim dobrim čovekom čija je glava puna sasvim drugih svetova i ko zna čega viđenog na televiziji, ranije ugovorenog „obavljanja posla“, obične kupovine, odlaska kod notara, fotografisanja za vizu. Jedina mi je uteha ako ne mogu da se vratim u svoju sobu i ostanem sam, da usred dana zaspim na nekom potpuno stranom mestu.
Da, suštinska potreba možda i nije književnost već da u jednoj sobi ostanem sam i snevam...“
Orhan Pamuk, Druge boje
(Uploaded by jujujudee on Jan 26, 2008)
Post je objavljen 05.06.2012. u 11:27 sati.