Marketing
SVJETSKI DAN NEPUŠENJA
Dok mi još nije otišao današnji dan označen kao Dan borbe protiv pušenja, žurim da ga prigodno obilježim dijelovima Pamukovog eseja pisanog 1996. godine: „Od kada sam prestao da pušim“. Ovaj tekst je trebao slijediti odlomke priče „Strah od cigarete“ iz slika o New Yorku 1986., ali, evo ga...sad:
OD KADA SAM PRESTAO DA PUŠIM
„Prošla su 272 dana od kada sam ostavio pušenje. Mislim da sam se napokon navikao, ne mučim se kao nekad, ne mislim da mi je deo tela iščupan i uzet. Ne, nije prestalo osećanje da mi nešto nedostaje, da sam prestao da budem celina. Jedino što sam se navikao na to stanje, istini za volju, i konačno prihvatio gorku istinu.
Više neću pušiti do kraja života.
Tako mislim, ali opet uviđam da zamišljam sebe kako pušim. Ima sigurno najskrivenijih i najsramotnijih fantazija koje i od sebe samih krijemo. Tako, usred te vizije, čime god da sam zauzet, u najpompeznijem trenutku tog najusporenije snimljenog filma koji se naziva fantazijom, osetim zadovoljstvo kao da sam zapalio cigaretu.
Eto, to je bila fundamentalna funkcija cigarete u mom životu: usporeno snimanje užitka i bola, težnje i poraza, nesreće i ushićenja, sadašnjosti i budućnosti; pronalaženje novih puteva i prečica između sporohodnih kockica usporenog snimka. Kad nestane tih mogućnosti, čovek se pomalo oseća razgolićenim. Razoružan i bespomoćan.
* * *
Ponekad se odjednom prisetim da sam imao sasvim drugi identitet koji sam uspešno zaboravio pod uticajem lekova, neistina i smrtnih pretnji. Želim da budem taj čovek. Taj stari Orhan, pušač, lakše bi se upustio u obračun sa đavolom.
Kad se setim tog starog identiteta, problem nije da li treba da što pre zapalim. Ne osećam hemijsku privlačnost cigarete kao što je bilo na samom početku. Čeznem za sobom kakav sam nekad bio, kao da čeznem za dragim prijateljem, voljenim likom i žudim da se vratim svojoj staroj ličnosti. Kao da su me na silu obukli u odeću koju ne želim i napravili od mene drugog čoveka. Ako bih pušio, vratio bih se snazi svog nekadašnjeg identiteta i žestini noći.
Kao kroz maglu se sećam da sam se osećao besmrtnim kad sam priželjkivao da se vratim svojoj ranijoj ličnosti. Vreme tada ne bi teklo. Toliko sam bio srećan dok sam pušio, ili bi moja nesreća bila toliko snažna da sam pomišljao da će sve zauvek ostati isto. Dok bih sa uživanjem pušio, svet se uopšte ne bi menjao.
Potom me obuzeo strah od smrti. Čovek koji puši odjednom bi mogao da umre, ubedljivo su pisale novine. Da ne bih umro, trebalo je da se izbavim tog identiteta i postanem neko drugi. I to sam uspešno uradio. Sada me ta ličnost koju sam napustio, zajedno sa đavolom, poziva u te dane besmrtnosti u kojima vreme ne teče.
Ne pribojavam se tog poziva.
Zato što, kao što vidite, pisanje rešava sve nevolje, ako vas čini zadovoljnim.
Öküz, 28. jun 1996.“
Orhan Pamuk, Druge boje
Post je objavljen 31.05.2012. u 22:24 sati.