Svake godine kad okusim prve pomidore, počnem virovat u zagrobni život. Ne, smrt ne može bit kraj. Jer, to bi značilo da više nikad ne bi mogla ist pomidore. I točkat oni toč od salate od pomidora šta ostane na dnu. Ne, to bi bilo previše besmisleno. Zagrobni život mora postojat. Neka vrsta Raja punog pomidora.
Veliki, lipi vrtlovi.
Na vratima od Raja Bračani prodaju maslinovo ulje.
A ti ono šetaš kroz pomidore.
Mali anđeli sviraju harfe i točkaju toč od pomidora. Kad nam se skupi previše pomidora, pravimo šalšu. Ili šaljemo malo onima u Pakal.
Tamo nema pomidora.
Doduše, sad je "in" patit za mirisima iz starih vrimena i za "onim" pomidorama i svi govoru kako ove danas ne valjaju, posebno ove prve, jer su iz staklenika. Ma, da su iz šljivika, maslinika, plastenika, sa Titanika, briga me. Pomidore su tako savršene da valjaju čak i kad ništa ne valjaju.
To me podsjeća na jednu priju sa fejzbuka šta je neki dan napisala da je "Loš seks najbolja loša stvar koja ti se može dogodit".
E, tako je meni sa pomidorama. Najbolje i kad nisu dobre. I nemojte govorit da su vam ove prve pome skupe. Manje telefonirajte, pa ćete imat za pome, reka bi Čačić.
Šta je najlipše, kad imaš pome u kući, imaš sve. Uz maslinovo ulje, naravno. Oš ih na salatu, oš napravit šalšu, oš ih na fete pa u sendvič, oš vako, oš nako. O šalši san već pisala eseje, pa neću sad. Ne šta ja više o šalši ne bi mogla pisat. Nego šta više niko to ne može čitat. Ali samo da znate, u mom frižideru, pomidore su moralna vertikala. Čak i na horizontalnoj polici.
Post je objavljen 12.05.2012. u 17:51 sati.