Jedem opet kokice. Super su. Napune želudac i soba mi smrdi po prdežu. A nisam ja. Kokice su. Tako nekako smrde kad se speku u onom aparatiću za pečenje kokica bez ulja. I kad nemaju ulja, na njih se ne lijepi sol i onda su skroz bezukusne i bezveze, i onda tako svaku večer večeram stiropor i udišem prdac.
I onda, kad idem leć i pokušavam zaspati, ne mogu, jer sam gladna. Kokice se brzo istope u kiselinama i enzimima, i onda ovi krče i tule, i traže još...
Večeras sam bila lukava. Jela sam kokice, upravo sad, ponoćne kokice. I soba smrdi, upravo sad, najjače što može.
I slušam usput Kejva, Kejv divlja, stenje, urla i zavija mi u lijevom i desnom uhu naizmjence, i sav mi je seksi. I zamišljam ga kako smrdi/miriše po znoju. I baš mi je, upravo sad, drag i simpatičan.
I čučim tako cijelu noć na fejsu, čekam da se ljudi pojavljuju i da im kružići pozelene, a ja da ih onda davim svojim bezgranično razigranim i produhovljenim smislom za humor. I sva sam si super večeras. Upravo ovdje.
I izašla bih vani i fale mi ljudi, i baš ih želim nekako veseliti i zabavljati.
I da me vide kako sam sva prpošna i čudo jedno.
Ovulacija.
Još koji dan i već će mi svi ići na kurac, i bit ću sirota i ugrožena i promašena, i tražit ću samo neku rupu u kojoj ću se skrivati.
I onda, opet... sve opet, i opet.
Sve se vrti u čarobnom krugu, a ništa ne mogu predvidjeti.
Pa ti reci...
Post je objavljen 11.05.2012. u 00:15 sati.