što moj nestašni pogled
traži crnu kosu Tvoju,
što moja znatiželja kradom
zaviruje u zelene oči Tvoje . . .
Ta, mi smo tek nejasne sjenke
na početku staze-puta
kojim život luta . . .
Tražimo, naslućujemo,
ali još ne znamo što. . .
Tek sutra, sutra će nam
srce reći : l j u b a v j e t o . . .
Sretan, nezaboravan bio je dan
kad usne moje prvi put
nađoše Tvoju meku put . . .
Znao nisam da pečat je to
što neraskidljivo veže bića dva.
Dva bića, života dva, uvijek
i zauvijek u dobru i zlu.
Na putu trnja i radosti,
Sreće i žalosti . . .
I zato: o p r o s t i m i . . .
Oprosti mi ono
što jesam po svome
i sve još ono
što nisam po tvome
ostvario, ni pružio Ti
nebesko plavetnilo
kako sam želio . . .
A bila si mi s v e.
Iskra moje radosti
svih projurenih godina,
smisao moga trajanja. . .
Sada pak na kraju
o s t a h sam. . .
Sam bez TEBE u pustoj samoći,
sa sjećanjem i snatrenjem
o našoj l j u b a v i . . .
Pa, moja draga LJUBAVI,
što TE v o l i m, v o l i m,
to TE molim:
O P R O S T I M I . . .
Domoljubac - Zvonimir Tomac, iz Zbirke ZVONCA ČEŽNJE
Post je objavljen 06.05.2012. u 15:39 sati.