VENECIJA
„Jedna priča Tomasa Mana dala mi je ključeve grada. Poštedeću vas dosadnog sveznalaštva i ispoljiti šarmantno neznanje. Ne znam kako se priča zove. Znam da je njen junak imao problema sa nedovoljnošću lepote i čuda na svetu. Kad god bi taj mladić ugledao neku poznatu sliku ili proslavljeno mesto, on bi uzviknuo:
- Lepo je. Naravno. Vrlo je lepo. Ali... zar samo ovo?
Man je imao romantičnu ideju o određenom nivou koji život treba da dostigne da bi se kvalifikovao...Za šta? Pa da se nazove istinskom stvarnošću. Pokazalo se da je Manova razmaženost – dugoročno – pozitivna osobina, a da je njegova ljubav za lepotu moralna kategorija. On je kasnije za fašiste govorio da su oni naravno realnost ali ne i istina.
U mladosti sam bi kao taj Manov junak.
Za sve što ugledam pomislio bih:
- Da, lepo je. Ali...zar ništa više? Zar samo to?
Pred čuvenim stvarima bio sam spreman da se pomalo razočaram.
Nisam znao...
Šta?
Nisam znao da je nivo percepcije rezultat ulaganja...
da stvarnost ostaje ružno pače ako je pažnja ne pretvori u labuda.
Nisam verovao u postupnu umetnost viđenja koja životu daje reljefnost i dubinu.
Kao Manov junak uvek sam mislio:
- Lepo je...Ali zar samo ovo?
Ali ne – kad sam video Veneciju. Tada sam po prvi put rekao „dobro je i dovoljno je“.
Samo, da li sam to bio ja?
* * *
Dočekala me je ružičasta zora i sama suština rumenila u indirektnoj svetlosti. Mirisala je voda. Bledo sunce se pomolilo iza oblaka. Iz sunca je izleteo galeb.
- Kako je tiho – uzdahnuo sam.
Polako sam išao ulicama, uglačanim minulim cipelama. Baba je dizala ono što su joj kupili konopom, kao da je hleb, mocarelu i šargarepu upravo upecala.
Golubovi su svirali krilima. Galebovi su ceketali i kevtali i kljucali ostavljenu kesu smeća.
Tihi grad je pričao grafitima:
Travestito esstremista. Italia Unita. Lesbica drogata. Zionisti infami. Venezia – citta antirassista.
*
Kako je nežno bilo prepodne! Tiho je padao crveni cvet s balkona. Klavir se čuo negde. Mačke su ležale. Ptice su pevale. Lelujali su i pozdravljali me svojom spiritualnom suštinom čaršafi. Deca su šutirala loptu o Madona del Orto. Eksplodirao je cvetni grm iz zida.
I sve se dešavalo istovremeno. Vaporeto je udarao pristajući. Škripali su konopi. Palate od skorenog šećera bile su prepodnevne utvare. Geranijumi su svetleli u suncu. U vodi se vila trava od devet mrakova. Izbočene zidove su stesnile zašrafljene grede. Crnci su prodavali plastelinske figure koje menjaju oblike.
*
Kada si dete sve je igračka – i šerpe i viljuška. Kad odrasteš sve je umetnost. Umetnost je produžetak igranja...
*
Je li taj moj davni predak iznajmljivao stan ili kuću? Je li davao prilog crkvama? Je li išta menjao i doziđivao za vreme svog boravka, je li ijedan kamen ugradio u taj grad! Ako nije...
Neka taj kamen bude ova knjiga.“
Vladimir Pištalo, Venecija
(Prenio korisnik irisphloxe 13. 10. 2009.)
Post je objavljen 13.04.2012. u 13:20 sati.