ako odlučim...
da više neću gledati te plave oči...
da više neću drijemati na tom ramenu...
da više neću ispreplesti svoje prste sa tvojima...
da više neću prstima proći kroz ono malo kose što ponekad pustiš da izraste...
da više neću biti tu...i čekati te...i čekati...
ako odlučim...
hoću li žaliti?
hoćeš li mi bolno nedostajati...i ovoliko malo što se vidimo?
hoću li ostaviti jedan dio sebe...koji će zauvijek tražiti tebe?
sve sam bliže...
što je više tvojih objašnjenja da radiš...i da moraš...
a u podtekstu stoji...da ne nalaziš više vremena za mene...
a znam da bi mogao, barem malo, kad bi se potrudio...
sve sam bliže...
što je više dana bez tebe...
kad te trebam, a tebe nema...
i ne mogu ti ni reći da bih voljela da si tu...
ni što mi je na srcu i koliko mi je teško...što zbog nekih drugih stvari...
što zbog toga što te nikada nema...i više ti ne mogu ni reći sve to...
ne mogu više tako
to je jedina istina, zaista...
volim te i želim...i možda ću željeti zauvijek...
ali ne mogu...
ne mogu čekati...
ne mogu tugovati...
ne mogu željeti da si tu...
ne mogu sanjati da će biti bolje...
ne mogu se više zavaravati..
ne mogu...
ovo si ti...
ovo je tako kako jest...
ne trčiš meni...
ne nalaziš vremena...
ne trudiš se da...nađemo način da oboje budemo sretni...
tebi je ovako dobro...
a ja...
ja patim...
ja sanjam one dane kada smo toliko puno vremena provodili zajedno...
sanjam vožnje po sljemenu...
sanjam vidikovce i svjetla grada ispod nas...
sanjam šetnje jezerima...
sanjam kupanja u onoj bari...
sanjam osmjehe i zagrljaje...
i zadirkivanja...
i stare gradove...
i zidine...
i potoke...
i slapove...
i vožnje biciklima...
toliko toga divnoga što smo imali...
a nekuda se izgubilo...
i neopisivo mi nedostaje...
i sanjam da će se jednoga dana vratiti...
a ne vraćaju se...
pojela nas je užurbanost...i svakodnevica...
ostali su samo povremeni, kratki susreti...
razočaranje...što opet nećeš doći...
i kratka utjeha...ono malo, dok si tu...
a onda opet odlaziš...
želim te, onako bolno i nezdravo...
i moram, moram se otrgnuti od toga...
koliko god to bolno bilo...
ali, trebalo bi biti lakše, naglo otrgnuti flaster...nego krvariti pomalo stalno...
pitaš li se ikada, da li sam ja sretna ovako?
ili si zapravo sebičan...
rekao si toliko puta...da kada ti sto ljudi govori isto...a ti tvrdiš suprotno...obično su oni u pravu...
koja sam ja u nizu, koja će otići...zbog tvog posla?
razumjela bih da je to toliko savršen posao, koji si čitav život sanjao raditi...
ovako...dobar je, lijep, ali ne i sjajan...
a zbog njega toliko toga propuštaš...
ili samo bježiš?
imaš dobar izgovor i štit...
od ljubavi i osjećaja i pričanja o njima...
kako otići od nekoga koga voliš?
a boli te neopisivo, nešto što je dio njega...nešto što znaš da ne možeš mijenjati...
i da se zavaravaš dok se nadaš da će biti bolje?
kako izgubiti još jednoga od najdražih ljudi...u tako malo vremena?
i to ne nekom nepravdom i protiv tvoje volje...nego odlukom i izborom? svojom odlukom?
kako?
ovako ne mogu...
ne mogu...
Post je objavljen 13.04.2012. u 08:30 sati.