„Davno jednom, sreo sam Berliniča, na ulici, blizu Elektrotehničkog fakulteta, gdje je on radio kao asistent. Pitao me je da li imam malo vremena da mi nešto pokaže. Pošto sam mu rekao da imam, odveo me je u fakultetsku zgradu, otključao jednu prostoriju u kojoj se nalazila nekakva poveća skalamerija, nekakva mašina koja je zauzimala skoro čitav prostor te sobe. Rekao mi je:
To što vidiš, zove se kompjuter, ume da radi razne stvari koje ti ne umeš a i one koje umeš, radi mnogo brže od tebe. Onda je uključio spravu koja je počela da se trese, da štekće i pišti. Naravno, gledao sam zabezeknut iako sam već bio načuo nešto o tom čudu tehnike.
Pitao me je da li znam u kojoj fazi je bio Mesec kada sam se rodio. Rekao sam da nemam pojma. Onda je Berlinič prišao nekoj povećoj pisaćoj mašini i ukucao datum moga rođenja i još nešto, ali nemam pojma šta. Ubrzo je iz skalamerije počela da kulja nekakva papirna traka koju je Berlinič uzeo u ruke, zagledao je, a onda mi saopštio informaciju: beše mlad Mesec.
Pitao sam ga koje je marke kompjuter, ne znam zašto mi je to bilo važno. Odgovorio mi je da je marka „Robotron“ i da je proizveden u Drezdenu, u Istočnoj Nemačkoj. Kada smo izašli na ulicu, pre nego smo se rastali, rekao mi je još da pogledam jedan film u bioskopu „Areni“, bio je to film čuvenog američkog reditelja Stenlija Kjubrika „Odiseja u svemiru 2001“.
Dodao je: Ti si veliki ljubitelj tzv. ozbiljne muzike, u filmu je ima puno. To me je privuklo i još isto poslepodne sam otišao da pogledam film, u stvari da slušam muziku u dolbi stereo sistemu koji je taj bioskop posedovao. Inače, film kao umetnost me nikada nije posebno privlačio.
Uživao sam slušajući muziku. Neke stvari su mi bile poznate, ali očarala me je muzika koju nikada ranije nisam čuo. U odjavnoj špici sam posle pročitao da se radi o muzici izvesnog Đerđa Ligetija, mađarskog kompozitora. U kompozicijama „Lux aeterna“ i „Atmospheres“, osjetio sam raznobojne talase, okeanske vibracije.
Međutim, bio sam impresioniran onim što sam video u filmu. Ključni momenat je bila pobuna kompjutera koji se zvaše Hal, njegovo otkazivanje poslušnosti posadi svemirskog broda.
Hal se pokvario, bar tako je mislila posada. Da li se pokvario ili je poludeo? Ili se samo osvestio?
Tek, mašina je postala gospodar situacije. Ali, posada je odlučila da ga isključi, da ga eliminiše. Ugasili su ga, ubili. Halov glas je samo potonuo u dublji registar.
Greška je nešto što nastaje u odnosu na vladajući poredak, remeti ga i nikada nije stvar slučaja.
Kako? Kakav je smisao remećenja?
Greška je pobuna, subverzivna djelatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema u-žitka, nema postojanja.
Propadanje, kvarenje vodi osvešćivanju. Hm, hm, hm?
Stalno pripuštati ludilo, nered, ali po malo. Postoji šansa.
Dakle, treba grešiti, treba remetiti.
Eto, tako sam ja razmišljao izlazeći iz bioskopa. Koješta, ali pomislio sam.
(Uploaded by Shinrya on Sep 7, 2007)
Kada sam se vraćao kući, video sam porodicu siromaha, kako u ledenoj pomrčini stoji ispred semafora. Temperatura je bila ispod nule, pomodreli su. Otac je držao u naručju manje dete, a majka je vodila za ruku dečaka od pet-šest godina. Da li su oni znali kuda će?
Hladnoća je najveći neprijatelj sirotinje.
Pozdravljam te, stari Okeane, još jednom. I budi im milostiv.“
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba
(Uploaded by door2yourheart on Jun 2, 2008)
GYORGY SANDOR LIGETI (1923. – 2006.)
ATMOSPHERES (1960/1)
Post je objavljen 19.03.2012. u 22:53 sati.