Dvije mašine opranog rublja, osušene. Drvo jasmina, oštucano. Ruže, pognojene.
Vrtni namještaj lanenim uljem, premazan. Meso za popodnevni roštilj, pripremljeno.
Lice Suncu, izloženo. Kosa vjetrom, zamršena. Čitana knjiga, dovršena.
Djelić 'dojma', otipkan:
„Nežnost? Nežni kosmos, surovi Okean. Ili samo pogled na Okean, na to veliko O, pogled na pučinu nekog jutra. Plavetnilo u plavim očima. Slepilo! Milovanje povetarca! Biti očaran nečim što će brzo iščeznuti, što će progutati ledeni okeanski talasi, što će nestati bez traga, nečim, što je samo trenutak slabosti. Svaka Nežnost tako završi, u talasima, zaljubljena, razočarana bezosećajnošću nekog mladića koji je ustvari žena, ali je posvećen samo sebi, svojoj lepoti, glancanju svoga perja. Nežnost, u stvari, ne može da podnese to da je progoni jedan drugi mladić, mnogo grublji, čije su namere sasvim neprihvatljive i kome je teško objasniti da Ona nije njemu namenjena. Ali nežne, ne tako vične ruke pokušavale su jednog trenutka da zauzdaju snažnu mašinu od kojih sto šezdeset konja. Pa, ipak to je i više od istine i ne treba na to gledati kao na nešto stvarno, što podleže zakonu gravitacije. Svaka nežnost je dovoljno snažna da okrene volan u željenom pravcu, da pozove gravitaciju da joj presudi. Ipak, mislim da Muza Nežnosti još uvijek ima svoje podanike, svoje sveštenike i pored sve ujdurme da se izbriše i poslednji redak njene pesme, poslednji trag postojanja.
Ipak, neshvatljivo je da je taj Okean, koji je sam led i vatra, neko mesto, na čijoj obali raste drhteći Narcis, milovan svetlošću i blagim povetarcem koga zvaše negda imenom Zefir. Umerenost, pa i Nežnost, dolazi od najnemoćnije božanske ruke, jer Bog, iako nema imena, poseduje svakakve ruke, ali zato i traje uprkos svakoj nevolji.
Ipak, postoji svežina, mladost trenutka, kao nešto pre svakog pojavljivanja.
Čar zore na okeanu! Nežnost se do kraja ubajati, prođe joj vreme. Ali svežina mladosti, zapravo, sama mladost...
Prvo zelenilo vrba u rano proleće, ima li ičeg nežnijeg? Nežnost kao svežina.
Ah, to je sve!
Neprolazna mladost na kauču u decembarsko nedeljno poslepodne. Rodili smo se samo zbog tog časa.“
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba, N. Sad, 2011.
(Uploaded by deeparment on May 18, 2011)
*Zefir - grčki bog zapadnog vjetra, glasnik proljeća;
- Zefir i Apolon su bili zaljubljeni u lijepog spartanskog princa Hijacinta; nakon što je princ svoju ljubav poklonio Apolonu, mit kaže da ga je Zefir od ljubomore ubio, a Apolon od Hijacintove krvi stvorio zumbul.
- Vrsta vjetra; tkanine
Post je objavljen 17.03.2012. u 15:25 sati.