Marketing
Siroti bloger, ali zgodan
Pred kraj sata talijanskog profesoricu zove kćerka; došla bi do nje, ali ne snalazi se po zgradi. Kaže mama, pričekaj kod porte, sad će doći jedan zgodan dečko pa će ti pokazati.
Meni se rašire zjenice... zgodan!? Je li moguće da misli na... pogledam desno: visoki Dubrovčanin, zubar, svaka majka bi ga kćeri poželjela. Pogledam lijevo, pomalo stidljivi student, baby face, svaka klinka bi ga sebi poželjela. U sredini ja, reprezentativan mediteranac grčke fizionomije, svaka cura bi me za frenda poželjela. Poklopi slušalicu, nas troje ukočeni, gledamo gdje će pogledati i u koju stranu krenuti. Vrijeme je stalo, srce lupa, krv kola.
"Junac, čekaju dole kod porte, pokaži im di su glavne štenge."
Ja ovak:
A zapravo sam se osjećao ovak:
Nisam tak sretan bio otkad me slučajne prolaznice nisu proglasile za najzgodnijeg u firmi.
Neznatno mi je raspoloženje pokvarila kisela faca klinke: "Ti? Kaj danas nema onog visokog zubara?"
Skužio sam da bih bio odličan profesor jezika. Zadnje dvije iz talijanskog ne znaju objašnjavati gramatiku. Ja bi to bolje. Šteta da nemam vokabular.
Uvijek mi tak nekaj fali. Recimo, nogomet. Da sam spretniji s loptom, bio bih bolji od Zidanea. Imam nevjerojatno dobre zamisli, samo kaj ih ne znam odigrat; ili krivo dodam ili mi uzmu loptu prije nego išta stignem.
Šteta. Imam i dobar glas, al kaj kad nemam izoštren sluh. Da ne fulam tu i tamo tih pola tona, bio bih Careras. Brijem da znam i disat kroz dijafragmu, a da me nitko nikad nije naučio.
I stalno tak nekaj. Čovjek od milijun talenta, a na kraju siroti bloger.
Post je objavljen 14.03.2012. u 11:05 sati.