Marketing
plošni likovi
Osjećam se kao da imam osjetilo viška.
Sve vidim "odjednom".
Sebe, ljude oko sebe, situacije, odluke koje moram donijeti, odluke koje mislim da sam donijela pa se ispostavi da je "misliti drek znati" 
Što me dovodi do tog da o svemu mnogo mislim, a o ničem nemam mišljenje.
A pogotovo o nikom.
Kad se radi o ljudima sam posebno katatonična.
Za, nazovimo ju, Maricu sam mislila da je regularna guska. Ondak se ispostavilo da moram sto vremana povesti s istom pa sam oćeš-nećeš otkrila neke Maričine šatro kvalitete. E sad, ne mogu se odlučiti jesu li šatro ili su uistinu kvalitete. Onda, Ivica. On se nije činio loš. Malo ono Luka&Borna šema, al onda se ispostavilo da je Ivica gramzivi, ljigavi, poltronski štrumf Lumen "Papa Štrumf uvijek kaže..." No ipak i takav Ivica nije serijski ubojica, nego onak, lik neki...Netko sa svojim problemima, ozljedama, kompleksima, ambicijama...u društvu koje relativizira poštenje, gdje da bi "plivao" moraš gazit, ako ne preko leševa onda preko prilično smrdljive hrpe govana.
I tako..sve to vidim...ništa crno, ništa bijelo, nego beskrajno sivo u svojoj svakidašnjoj jadnoći.
Sitni interesi, zatvaranje očiju pred savjesti (ako ju imaš) da bi opstao i nastavio primat plaću ako si sretan dovoljno da si zaposlen te još sretniji da kao takav i plaću dobiješ. Kakvu takvu i kolko tolko redovitu.
A ja?
Ja sve to gledam u tom sivilu i sebe sivu i istu, kao i oni...uočavam u sebi neke niske male zloće, neke zluradosti...npr. u uočavanju pogužvanosti onih koji jako glasno i jako često reklamiraju svoju popeglanost.
I s navodnicima i bez 
.
Zamara me i iscrpljuje sve to. Ta "teorija relativnosti". Sve je jebote relativno, nitko nije više ni prav ni kriv, nikog ne mogu zgurati u nikakvu ladicu makar ladica bila samo njegova.
Al ipak nešto mogu.
Mogu osjetiti, praktički opipati plošnost svega. Tih ljudi...koji nisu ni tak loši ni tak dobri, al eto su mi u ovom trenu u životu suđeni... Te prosječne glave, pune tuđih ideja...floskule, tuđa razmišljanja podmetnuta pod svoja kao kukavičje jaje, bez sebe, bez identiteta, bez ičeg autentično svojeg, sve je 2D, sve je "ispravno".
Reklama. PR sebe.
Izmišljanje sebe da bi bio drukčiji. Silovanje okoline svojom "posebnošću".
A nisi brate, falši si ko kita falšeg cvića, i nema tog "ispravnog" društva ni stava koji dodaje gram na vagu tvoje vrijednosti. Možeš farbati i oglašavati, al ima nas nesretnika koji te nanjušimo...prazne glave, male kite, piše vam to na licu, u tim bljezgarijama koje vam izlaze iz usta, na tom malograđanskom ukusu kojeg se toliko bojite i upirete prsom uokolo jer vam se priviđa svuda.
Projekcije.
Kompleksi.
Izgubljenost.
Ogledala su to moj Ivica...
Nažalost, sve je to samo moj problem.
2D likovi funkcinoniraju just fine.
Ja ne funkcioniram.
Ja kopnim, mene glava boli, meni kosa ispada od stresa...
Mene isrču, dokrajče, ižmiču do kraja dana...
A kaj se tiče ostatka svijeta, taj PR ugavnom radi, svijet ne interesira pravo stanje stvari samo ekonomski propagandni program...
A da vam kažem malo o mom EPP-u...well, I dont do it! 
U biti ja se ponekad zabavljam nabacujući neke (naoko) kontradiktorne i vrlo nepopularne stavove i karakterne osobine (al samo istinu)! Ja npr. ne volim radit, zamislite to! Ja nisam mrav nego cvrčak, tralalala lala... i nisu mi svi cucki slatki! I volim dobar narodnjak! Koji je to dobar?? Pa onaj koji ja kažem! 
Ne mislim da je ispravno na nasilje odgovarati nenasiljem. Nego fakin nasiljem!!
Ah...
Ma svašta nešto...
U biti ja sam samo zavidna jer eto nisam popularna i rijetki vide kak sam divna i ono ima me za barem 3 solidno interesatne osobe 
Post je objavljen 09.03.2012. u 18:55 sati.