Svi smo mi krvavi ispod kože. Na ovaj ili onaj način.
A onda nas država / politika / nešto treće gurne do krajnjih granica i počnemo se buniti. Na barikadama, na cesti, po portalima, novinama, s bombom u ruci..
I tada se pojavljuje klasični scenarij: popljuj, oblati i rasturi neprijatelja. Svim mogućim sredstvima. Od pravih do lažnih informacija. Na televiziji, u novinama...
Tako da ne mogu uzeti zdravo za gotovo da su vođe aktualne pobune (trenutno je medijima zanimljivo mljekarstvo) pobrali toliko para od države, da su lopovi, neradnici, bla bla bla...
Naravno da se uz malo truda i novinarske znatiželje može naći čuda po netu - to već i osnovnoškolci znaju (osim možda kompjutorsko nepismenih nam političara, pogotovo ovih stare garde tipa Barba Luka), no da li je sve baš tako kako piše u novinama?
O tome da krave moraju svakodnevno jesti, da im treba medicinska njega (veterinarska), da se stočni fond treba tu i tamo obnavljati - sve to košta. Tako da je glupo raspravljati o silnim milijunima koje (po)neki dobivaju na svoj račun. Da bi ekonomska računica morala biti bez tih famoznih poticaja (osim možda jeftinijeg plavog dizela - što je isto tako neizravan poticaj) - to je isto tako istina.
No, da li bi mi onda pili mlijeko??
Post je objavljen 26.02.2012. u 13:52 sati.