Ovaj grad je premali za nas, za mene i tebe. Ne možemo se mimoilaziti uskim ulicama kojima smo skupa prolazili, ne možemo sjediti za stolovima s kojih smo skupa pili, ne možemo mirisati jedno drugome kako smo mirisali onda, ne možemo i nemamo pravo gušiti jedno drugo.
A ti meni to radiš. Premali je grad da te izbjegavam, da se skrivam iza uglova kako bih izbjegla tvoj pogled. Previše nervoze unosiš u moj život da bih te pustila da se šetaš mojim životnim prostorom. Previše puta si me povrijedio da bih se ogolila do iskrenosti pred tobom.
Jer kad bih bila potpuno iskrena shvatio bi da sam te željna, da sam ti spremna pružiti stotu šansu da me konačno ne povrijediš, nego bar malo usrećiš, shvatio bi da sam spremna da ti se cijela predam i ponovo zadrhtim pod tvojim prstima. Bila bih sve što želiš da budem. Toliko sam ponizna , i toliko se mrzim, eto da znaš ...
Ne mogu te ne gledati, ne mogu te ne osjećati , e mogu se pretvarati da mi nije stalo kad je , ne mogu živjeti život bez tebe, čuješ li me ?!
Premali je ovo grad da me izbrišeš, da se možeš pretvarati da ne postojim, i da nisam bila. A bila sam . I te kako sam bila u tvom životu.
Nikad nisam saznala zašto? I zbog toga se nikad nisam oprostila od tebe. Još ti se nadam u svim svojim noćima, još ti se potajno radujem, i još uvijek te želim.
Premali je ovo grad da se ne bismo sreli, prepoznali i poželjeli , baš kao sinoć....
Post je objavljen 24.02.2012. u 14:26 sati.