Marketing
Žrtva nije uzaludna
Bila jednom izvan grada jedna kućica, gotovo straćara. Ispred nje se nalazila malena radionica s nekoliko mašina i alata, dve sobe, kuhinjom i skromno opremljenim kupatilom…
Ipak, Žoakin se nije žalio. U poslednje dve godine tesarska radionica “Sedam” postala je poznata u selu i zarađivao je dovoljno novca da ne mora dirati svoju skromnu ušteđevinu.
Tog jutra, kao i svakog jutra, digao se u pola sedam kako bi gledao izlazak Sunca. Uz sve to nije uspeo doći do jezera. Putem, na nekih dvesta metara od kuće, naišao je na ranjeno i izmučeno telo mladića.
Brzo je kleknuo i približio uho mladićevim prsima. .. Slabo, negde u dubini, jedno se srce borilo da održi ono malo života koje je ostalo u tom prljavom telu koje je zaudaralo na krv, blato i alkohol.
Žoakin je otišao potražiti kola, u koje je utovario mladića. Kad je došao kući, ispružio je telo na krevet, izrezao iznošenu odeću i pomno ga oprao vodom, sapunom i alkoholom. Momak, osim što je bio pijan, bio je divljački izudaran. Imao je posekotine na rukama i leđima, a desna mu je noga bila slomljena.
Tokom iduća dva dana čitav se Žoakinov život vrteo oko zdravlja njegovog zahvalnog gosta: lečio je i previjao njegove rane, podvezao njegovu nogu i hranio mladića pilećom supom. Kad se mladić probudio, Žoakin je bio uz njega gledajući ga pun nežnosti i zabrinutosti.
“Kako si?” upitao je Žoakin.
“Dobro.. . Mislim”, odgovorio je mladić gledajući svoje čisto i izlečeno telo. “Ko me izlečio?”
“Ja.”
“Zašto?”
“Zato što si bio ozleđen.”
“Samo zato?”
“Ne, i zato što trebam pomoćnika.”
I obojica su se od srca nasmejala.
Dobro uhranjen, naspavan i trezan, Manuel, kako se mladić zvao, odmah je povratio snagu. Žoakin ga je pokušavao naučiti poslu, a Manuel je pokušavao izbegavati posao koliko god je mogao. Žoakin je neprestano pokušavao utuviti u tu glavu iskvarenu razuzdanim životom prednosti dobrog posla, dobrog imena i časnog života. Uvek se činilo da Manuel shvata, ali dva sata ili dva dana nakon toga opet bi zaspao ili bi zaboravio obaviti zadatak koji mu je Žoakin poverio.
Prošli su meseci i Manuel se potpuno opravio. Žoakin je dodelio Manuelu glavnu sobu, udeo u poslu i pravo da se prvi kupa u zamenu za mladićevo obećanje da će se posvetiti radu.
Jedne noći, dok je Žoakin spavao, Manuel je odlučio da je šest meseci apstinencije bilo dosta i pomislio da mu jedna čašica pića u selu neće naškoditi. Za slučaj da se Žoakin noću probudi, zaključao je vrata iznutra i izašao kroz prozor ostavivši upaljenu sveću da izgleda kao da je onde. Nakon prve čaše došla je druga, a nakon nje treća, pa četvrta i još mnoge druge…
Pevao je sa svojim drugovima u pijanstvu kad su ispred vrata bara prošli vatrogasci uz zvuk sirene. Manuel nije povezivao taj događaj s onim što se zbivalo dok idućeg jutra nije teturajući došao kući i ugledao okupljenu gomilu na ulici…
Samo pokoji zid, neke mašine i alati spasili su se od požara. Sve drugo uništila je vatra. Od Žoakina su našli samo četiri-pet nagorelih kostiju, koje su pokopali na groblju ispod ploče na koju je Manuel isklesao sledeći epitaf:
“Učiniću to, Žoakine, učiniću to!”
Uz mnogo truda Manuel je ponovno sagradio tesarsku radionicu. Bio je lenj, ali sposoban, i ono što je naučio od Žoakina bilo je dovoljno da spasi posao. Uvek je imao osećaj da ga Žoakin odnekud posmatra i sokoli. Manuel bi ga se setio pri svakom bitnom događaju: na venčanju, pri rođenju prvoga deteta, kupovini prvog auta…
Petsto kilometara odatle Žoakin, živ i zdrav, pitao se je li bilo ispravno lagati, varati i zapaliti onu tako lepu kuću samo zato da spasi mladića. Odgovorio je sam sebi da jeste i nasmejao se pri samoj pomisli kako je seoska policija zamenila svinjske kosti s ljudskima…
Njegova nova tesarska radionica bila je malo skromnija od prošle, ali već je bila poznata u selu. Zvala se “Osam”.
Horhe Bukaj
Post je objavljen 23.02.2012. u 10:08 sati.