Pregled posta

1. kolo Treking lige 2012 - Medo trek, Medvednica

14.01.2012., subota:
Ultra Start 10:30, Sljeme Vrh - Vidikovac,
Nisam imala Polar na trci, tak da ne znam koliko km sam prošla....,
Ivan 9. UM, Micka 2. UŽ

MEDOTREK polunight 2012 - FOTKE




Petak 13. i kobna Đjigerica ....Na ovogodišnjem Medotreku sam se izbljuvala za 10 godina unazad .
Od Nove godine smo bauljali po Francuskim alpama, spavali na 1.600m i više, cjele dane skijali na 1.300-3.300 max, mini brdske pripreme, u pogonu smo bili svaki dan po 12h i više. Trčali naravno nismo skoro niš .
Carina je par dana prije medotreka u Val Thorensu dobro propuhalo, premalo se obukao, onda je od 11. do 12. vozio kamper od Chamonixa do Zagreba (naaaapoooornoooo ), između smo ubacili jedno krače turno te ujutro Heliski na Rutoru ...nije ni čudno da ga je poslje trke satrlo, pljuća su mu u banani ...

I tak...., došli u ljepu našu, raspakirali kamper i do 3 ujutro pregledavali karte , Ivan je složio neki koncept, meni se nije dalo razmišljat , na živce mi je išlo to što je liga počela u prvom mjesecu - prerano !...
U petak oko podne smo pojeli te jebene Đigerice i krenuli sa Robertinom put Sljemena na istraživanje. Već mi je u autu bilo mučno . U glavnom smo sve pregledavali autom, prvo je bio na redu dio iznad Kustošije i onda iznad Mikulića. Bilo mi je tak zlo da sam sa Bernijem ostala kod auta .... i tak me kao taj Zavurt i kak doći s Mrzljaka na taj, dio nije zanimao. Još smo malo bauljali po Sljemenu ...pojma nisam imala kaj nek si mislim o stazi, jer kurca nisam kužila ...ali to nije sve....dodjemo posle večernje fizioterapije - kostolomca Viktora doma, kad ono Ivan sazna /slučaaaajnooooo/ prek moba od Kikija, da ono! se obilaze i planinarske kontrole....debosi , fucking amateri uopče nismo pročitali upute i označili na karti samo ULTRA obavezne i opcionalne kontrole....i eto nas opet u banani! Treba složit novi koncept, meni je bilo loše, demonstrativno sam otišla na spavanje, kao ujutro ću ja to ....ma da, moš mislit ....ujutro sam sa Ivanom ucrtala crtu kretanja na kartu (Šumarev, Čeka, Gorsko zrcalo, Ravno, Mala Črešnja, Partizanska osmatračnica, Rampa1, Rampa 2, Osrenka, Pašerov, Mrzlak, Brebak, ako bi imala vremena još Cer i Brestovac), doručkovali i krenuli na Sljeme....gore opči "predstartni kaos" .
Cure smo startale 5min ranije . Krenule smo Bjelim spustom, preko činovničke pa na divljaka do Grofice, prema Runolistu i prvo skretanje ljevo do Šumarevog g.
Plan mi je bio krenut zacrtanom putanjom, negdje p oputu bi me mogao stiči Ivan.
Poslje Šumarevog groba, sam skrenula u pič.. mat.... , jer nisam skužila Kikija prije starta i pogrešno si ucrtala put do čeke . I tak....trčim krajne desnom stazom od račvanja poslije Šumarovog , skužim da to ne bu dobro, pa se vratim nazad , a uspon jeben , nekak mi baš ne ide u brdo, bilo mi je jebeo teško, pa opet krenem dolje, zovem Ivana, ne javlja se, pa opet krenem gore...glupa ko noč i točka ...telefon zazvoni dosta kasnije (Ivo je tu zbog "telefonijade" spušil Kikijevu grupu i ostal sam ), veli mi da odem na 16-icu, a meni se nije dalo po 3. put opet sve do račvanja. Srenula sam na neki putić , nakon podužeg i jako strmog te sumnjivo zavojitog spusta stigla u "neki potok" . Baš onak - prelepi mistčni prizor, za mene nešto novo na Sljemenu....taman u toj vukojebini prolazi deda sa unukom i pesom....mislim si "majke ti, kaj ovi tu rade...." pitam ih, da di sam....stari veli da oni idu na Runolist , da je ovo najteži uspon do gore, pokazuje mi rukom di je Pilana...."Aha... (zbunjola),": kad ono krajičkom oka 10 metara od lika vidim nešto bjelo, mozak prepoznaje kontrolu, fokusiram, kad ono....ajme majko mila, došla sam na KT 50 ?? Križanje potoka!, "Fino! " mislim si, :"valjda mi bu ovaj bonus pokrio izgubljeno...". Cvikam kontrolu i krenem suprotno od puta po kojem sam došla. Nemojte me pitat zašto ali odabrala sam //tako// krivi smjer, da sam na kraju, nakon puno muke i pentranja na sve 4, prečenja nekih staza, potoka i brdašca isplivala na Lojsteku, a ne negdje na Bikči kak sam mislila da bum . Srela sam Maju Škrljak, istraživala je za MK (Mrak kombinacija), onda znate di sam došla, iznad stare pile....katafusckingstrofaaaaaaa ....užas, mislila sam odustat, kaj bum sad ...niš, nema predaje , krenem ja ponovo, lagano trčkarajuči prema Runolistu i ponovo tražim onu "pravu" 16-icu i nekak, na jedvate jade nađem jebenu čeku i moju prvu obaveznu kontrolu od 5/6 obaveznih...jao-jao , a već je bilo jebeno kasno valjda oko 13:00.
Tu sam pokupila slovenski par ali smo se brzo rastali, nemam pojma di su na kraju završili, bili smo na makadamu prema Gorskom zrcalu, ja sam malo preprečila i dolje po "cesti" a njih je progutala Medvednica ....srela sam još dvoje trekera, ja dolje, oni gore (uffffff), što me je ohrabrilo da sam na dobrom putu, a i bila je jedna MK na potezu od G.Z. - Hunjka koju smo gazile sa Vanjom Palić po snjegu do koljena i više...tak da sam znala di sam.
Od Gorskog zrcala sam se penjala tak sporo da sam mislila da se penjem na najviši vrh na Medvednici , a ne na neko brdašce imenom Ravno :D. Počele su prve patnje, a ja sam mislila da mi je samo pao moral i da se zato vućem ko krava . Nekak sam se popela do grebena ali sam zbog jebene pimplavosti i manjka muda produžila do čistine i onda sa puta nazad na KT, tu sam srela Vlainića i frenda, opet malo radosti kad sam skužila da nisam sama na putu iako u suprotnom smjeru, ali imam još pun k.... za proč, a nisam potrčala već dobrih pola sata.
Krenem prema kaktiga Partizanskoj osmatračnici , bum ja nekak došla do Stola i onda prek Kulmerice na "KT trokanicu"....kad ono....naravno.....zajeb , opet neke penjačine pa dugi makedami pa nema pojma di sam , jer je na karti situacija malo drugačija, pa opet nemam pojma, pa da bar jedanput taj jebeni kompas uzmem u ruke i skužim da ak bi nastavila svojom logikom bi se zvrtila u krug , ko pes za svojim repom . Dođem na neki jebeni greben-zaravnanje i sad krećem intuinitivno tražiti di bi mogla biti staza, a po osječaju, a ovaj put me nije prevario, sam znala di bi mogla bit ....naravno ne na Stolu , neg sam izbila turbo ljevo na 22jki i krenula prema Hunjki , krenula sam prema Rakovoj nozi kad me je zvao Ivan i zajedno smo zaključili da odustanem od Partizanske i krenem pokupit rampu i Horvatove, možda ga ulovim negdje, on je bez karte bauljao prema G točki , a i obično mu ne treba karta za G točku ..Malo sam se vratila nazad i spustila po već tako poznatom usponu na Sljemenskom maratonu pokupila KT na rampi i odlučila da ne idem na nikakve Horvatove i da ne mislim još dolje bauljat , nego ak mislim ulovit Ivana moram drito po Erberu pa do stanice stare žičare...a zlo mi je bilo za popizdit....prvo sam mislila da me samo boli želudac, , jer sam gladna, pojela sam špek i pločicu ali onda sam skužila da nemogu trčat koliko mi je muka....srela sam grupu veselih trekerica, pitale su me za Horvatove i za rampu da di kako i zašto, bila sam u svom filmu, zona sumraka i magle....tek nakon 15 min sam skužila da sam jim savjetovala najgluplju moguću stvar - sorry....ne znam koliko su još imale limita ali umjesto da im velim, spustite se na Srnec i popnite se po Horvatovima, pokupite rampu i preko Sjeverne staze mado-cilj, ja ono....na njihovo pitanje:"da,da....Horvatove su vam nizbrdo....jao-jao....ne znam di i kak su završile...nastavim po Erberovom, mislim si:"...,ak ne bum trčala, ovo će poprilično potrajat, barem mi je taj dio na maratonu uvijek tako dugotrajan,...." mučila sam se sa brzim hodanjem i na djelovima joggirala koliko sam mogla, došla do Krumpirišta, pa ljevo po donjem makedamu, prek skijališta, na donju stanicu, sad je bio već mrak....dobro da su gore bili ljudi inaće bi mi još dulje trebalo da pogodim di je to bez lampe....spustim se dolje skinem ruksak kontrola je bila sakrivena u zgradi upalim lampu, cvikam, popijeeeeem isooooospoooort....iiiiiii počinjeeeeee....grooooozaaaa....nabiru mi se sline, okreće mi se želudac, povračam....pa još - ali kad "niš" ne jedeš nemaš kaj povračat....komadiće isostar ploćice i malo tekučine....stavljam ruksak, čekam da val mučnine prođe da mogu nastavit, kad ono pita poznat glas da li je tu kontrola, pitam tko je....činilo mi se da je Ivo......je, taman sam se razveselila ko djete, ajde ne bum sama, lakše ću podnjet tu jebenu mućninu koja je bila sve gora i gora, kad ono pita Ivo:"a kaj ti tek ovdje radiš?!"....ehhhh, nema milosti taj moj frajer i dobro je tako :).... "No pain - no gain!" ;).
Krenuli smo prema Osrenki, njega jebu pljuća i ne znam koji sve djelovi tjela a ja povračam svakih 300-500 metara. Par, samo takav :D....Do Osrenke sam smislila plan, da se vratim ispod Grafičara i spustim se do Mrzlaka po "klasici" i onda dalje do Brebaka i ako bu sreće dođem u cilj u limitu, za bilo kaj drugo nisam bila sposobna a nije bilo ni vremena....ovo mi je bila jebeno najteža utrka ikada.....ma ništa do sada nje bilo teško, sve ostalo je bilo p.d. :D....ne mogu opisati koliko je to gadno, sama ne znam od kud mi ideja da ne odustanem, ne znam. Jednostavno to, taj dan nije bila opcija. Ivo je od Osrenke krenuo prema Zavurtu a ja prema Mrzlaku. Odustala sam od prosporta, probala sam sa cedevitom, kad ono sve isto, jedino kaj mi na dolje nije bilo neizdrživo nego sam samo povračala, sad malo na gušče jer sam se natankala sa cedevitom. Na Mrzlaku sretnem Goleca, koji je bio u debelom cajtnotu ali je ipak krenuo dalje, još nije pokupio Zavurt...povračam, hodam, trčkaram, povračam, pišam,....dok sam stigla na Poučnu stazu, evo Ivana, odustao od Zavurta, krenemo prema Brebaku....nekak ubodemo pravu stazu, bila sam na Brebaku na jednom Lagvitreku prije možda, ali se nisam mogla baš sjetit di i kako smo došli , ipak smo po karti sve dobro odradili i gore opet sreli par ljudi. Za povratak u cilj smo odabrali HPDjku, čula sam Ivana u magli da kao imam još sat ili tako nešto vremena do limita, staza br 52, pentranje, ajme majko mila, zlo kak mi je bilo, a još neznam dal će tempo izdržat limit, bilo mi je gadno....uopče nisam gledala na sat, da me ne prođe volja....tu mi je jebeno pomoglo kaj je Ivan bio uz mene, znala sam da će on gledat na sat i da će se pobrinut da stignemo na vreme....kod kižanja puteva mi je već tak bilo muka da sam morala malo sjest, ali ipak smo nastavili. Kad smo stigli, na dio od Lagvić lige, mi je bilo puno lakše jer sam znala kaj me sve još ćeka i uvijek je lakše kad znaš stazu i možeš rasporediti "snagu" :), preračunat kaj te sve još čeka, jednostavno - lakše je.
Kad smo prešli cestu i prošli kraj stupa, ipak po prvi put Ivana pitam, jedno jako logično pitanje :): "Jesi uračunao moj raniji start od 5min?", njegova interna šala na svoj račun je da ima "riblju pamet", palo mi je na pamet da bi on to mogao zaboravit....kad ono on veli: "Teja idi, trči, kolko možeš!"....ja si mislim,:"Kaj ti to ozbiljno, WTF....pa od kud više da izvučem...." i ništa, stisnem zube hodam brže, spustim tjelo niže, trčim-čitaj hodam brzo ko Quasimodo :D.....penjem se po stepenica, kolkogod brzo mogu, pa zadnji uspon do Vidikovca i cilj - u limituuuuu - yessss.....ajmeeeeee, kad sam se sasjela na stolicu mislila sam da ću doživjet infarkt....Lesjak me je brzo pitao dali mi nešto treba, zamolila sam ga za čaj, Ivo je došao par sekundi iza mene u cilj, još nije skužio neko vrjeme da je sve ok, da smo oboje stigli na vrjeme, međutim on je već bio u svom filmu...dobila sam kamilicu, popila sam tablete protiv mučnine, niš mi to nije pomoglo....izrigala sam se dolje u wc-u još par puta, ali sad neku čudno smeđu smjesu i komadič đigerice od prije cca 32h, ne znam kako želudac funkcionira, ali ja sam pojela poslije tog kobnog gableca, koji sam btw sama spremila :))), grah na Grafičaru i večeru i doručak, međutim eto, ovo se usidrilo :D.....zlo mi je bilo još cjelu noč, sljedeči dan smo oboje bili u kurcu, dan sam provela u krevetu....no za 2 tjedna sam ko nova, eto i nove pobjede na Japtreku, ufff dugo se nisam tak dobro "rasturila" trčanjem.


Post je objavljen 14.02.2012. u 18:07 sati.