Pregled posta

golly&bossy, sushi i The Black Keys

Dragi Nashi,
Moramo obranit svoj ulični kredibilitet jer ispada (klik, klik, klik) da smo se u Berlinu posvetili samo kulturno-povijesnoj baštini. A nismo. Jer smo išli na koncert Crnih ključeva. Ili Crnih tipki? Hm, ne znamo.

Smistili smo se u Easy Hotelu i možemo ga samo preporučit. Na tri koraka od U-Bahna, S-Bahna, Starbucksa, tramvaja. Sve čisto i uredno. Toplo. Hotel je učinjen da se u njega dođe samo prisvuć, istuširat i zaspat zato nema doručka, nema fotelja na recepciji, nema ormara u sobi. Ako hoćeš još šugamani, plati. Ako hoćeš internet u sobi, plati. I soba je stvarno minimalistička. Evo to je to, samo se ne vidi kupatilo desno. Ne može se ni proć sa strane od posteje, a za otvorit punistru treba proć priko posteje. Ali za 25€/noć stvarno se isplati jer je čisto i uredno, a što vam više i treba kad ste stalno po gradu, je li tako?


Nalazi se u Mitteu i to je super arty-farty kvart pun fora butigi među kojima i H&M izgleda arty-farty, a ne kako da prodaje robu na kila. Nismo puno obahodili po butigama, nismo imali vrimena, ali opet smo uboli nike stvari. Ovu malu, smišnu ogrlicu na helikopter, na primjer.


Ili stablo-magnet za spajalice u obožavanen Mujiu u kojen bi kupili sve. Ali se svaki put suzdržavamo i uzdišemo i patimo i isprid blagajne se odvajamo od pola odabranega jer ni baš jeftino, a apsolutno je nepotrebno.


Već smo rekli da smo bili odlučili jist sushi i samo sushi. Zato smo zguglali “best sushi in Berlin“ i isprintali ono što nam je Google prvo izbaci: The Best Sushi Restaurants in Berlin: Our Top 10


I čin smo ostavili stvari u našon mini-sobici seli smo na S-Bahn i pravac Fridrichstrasse 114. U Wasabi. Za kojega piše: “My personal favourite restaurant that I just keep coming back to and that I would recommend to anyone who wants to eat sushi in Berlin.“
Ali o sudbo kleta. Wasabi se zatvori. Naš popis i ni toliko ažuran. Ali nismo klonuli duhom nego smo izvadili kartu i locirali drugi najbliži sushi. A to je bi So-Authentic-Even-the-Asians-Eat-Here-Ishin. Ishin je više kako jedna menza, nego restoran. Ogroman je, ali su stvarno jako brzi. Odma donesu šalicu zelenega čaja, koju možete stalno nadolivat besplatno, a na stolu je i zdjela s ukiseljenim đumbirom. Još imaju i happy hour. Sretni sat, sretni mi. Cili restoran vonja po freškoj ribi i to nas je oduševilo jer ako ćemo jist sirovu ribu neka bude najfreškija moguća.


U Ishinu prvu večer večerali, drugi obidovali jer je praktično smješten na dva koraka od Unter den Linden i Brandenburških vrata. Ali još nam je boji basically-how-eating-sushi-should-be-Cube. Mali, šesni restoran, a i Židovski muzej je usput. Osoblje je malo namrgođeno, ali to im je jedina mana. Evo slike prije i poslije. Nom, nom, nom.




Uopće nam ni dosadi sushi tri dana za redom i sigurni smo da su nas samo ogromne količine wasabija i ukiseljenega đumbira čuvale na berlinsko-sibirskoj hladnoći od svih prehlada i bolesti.
A, kad smo već kod spize ne možemo spomenut obrok u avionu od Zagreba do Münchena. Najmanji obrok ikad i igdje. Šačica salate s menestrom i mini-mozzarellicom. I dva komadića peciva veličine AA baterije. I spork (spoon+fork).


A sad napokon da dođemo na glavni razlog našega puta. Koncert. Nećemo o Black Keysima. Oni su bili vrhunski. Nego o iskustvu koncerta u Njemačkoj. Nijemci su na koncertima skoro pa u stavu mirno. Kojo plesanje, kojo skakanje? A-a, nema tega. Što ni loše jer vas niko ne tiska i ne gazi i ne proliva s pivon. Ali malo fali šuga. Ni bilo ni ono “Hello Berlin”, ”Good to be here, Berlin”, bend se čak ni ni predstavi. To nan je isto bilo malo čudno. Evo ovo je Lonely Boy, apsolutni vrhunac koncerta, sniman negdi iz prvih redova. Ako se može napravit ovakva snimka iz prvih redova onda to stvarno sve govori o vatrenosti berlinske publike. A ovde su bili najluđi.


Ali ima i to svojih prednosti. Kako smo rekli, niko nas ni izgazi ni isproliva. Još nam je super što se za plastične čaše i boce naplaćuje kaucija od jednega eura. Zato nema smeća po podu ni bacanja čaša s pivom iz zadnjega reda. Na garderobi dovoljno mista. Na WC se čeka u redu, isto nema tiskanja ni uguživanja priko reda.
A najbolja stvar u WC-u je natpis. Svi koji nas znaju, znaju koliko nam je koristan ovakvi savjet.


Berlin smo napustili rano ujutro. Evo nebo nad Berlinom i sunce koje taman izlazi.


I šlag na kraju. Alpe koje izgledaju kako šlag.


Zaključak. Vraćamo se u Berlin kad stopli. Obać ćemo ostale muzeje, crikve i butige po Mitteu. Poć ćemo u Cube, a nać ćemo i di se priseli Wasabi. Opet ćemo poć u Reichstag. Wie sind ein Berliner!

Vaši




Post je objavljen 13.02.2012. u 09:11 sati.