Marketing
Jednog dana, bit' će moj.
-Znaš čovječe, nikad si neću oprostiti jednu stvar.
-Koju?
-Voljela sam ga, a pustila sam ga. Nisam se borila za njega, jednostavno sam se prepustila sudbini. U tom trenutku nisam mislila da je on onaj pravi za mene. Mislila sam da je tako najbolje. A voljela sam ga, i izgubila. Nemam ga vise, ali..
-Ali šta? Još ga voliš?
-Ne, preboljela sam ga, shvatila da je suđeno da budemo razdvojeni, u dva različita grada. Ne volim ga više, ne čujem se s njim, niti komuniciramo. Između nas je gotovo u svakom smislu. Mi smo samo prijatelji. Smo što.. a čuj, čovječe, sranje…
-Kakvo sranje, samo što šta?
-Fali mi, ne osjetim miris njegove kose, ne sjećam se više njegovog izgleda. Ne dopisujemo se više kao nekad. Fali mi on, fali mi sve. Fale mi njegove smeđe oči.
-Pa reci mu sve to.
-Ne. Naći će on sebi novu, bolju. Tako i treba, nek bude sretan s njom, kad ga ja nisam čekala. A mogla sam. Mogla sam svašta napravit, mogla sam ga čekati, ali ne. Ja sam bila glupa i bilo me je sram. Eto ga sad na, sad je gotovo, i više ništa od nas neće biti.
-Možda se nešto može popraviti?
-Ne, kasno je. Za sve. Možda jednom, kad se ponovo ugledamo, sljedeće godine, možda se tad nešto i dogodi. Ali za sada ništa od toga. Samo jedno znam.
-Šta?
- Imat ću ga. Ne sada, jednom. Vidjet ćeš.
Respice in caelum.
Post je objavljen 11.02.2012. u 15:59 sati.