Jučer sam još guštala. Šetnja od kuće preko pazara i rive sa izbjegavanjem uske gradske jezgre jer tamo se pada na skliskim kamenim pločama.
Ponosna na sebe. Moji prijatelji stoje doma. Plaše se hladnoće i padova.
Zovem na mobitel i vadim mast.
Ali danas... Kerum kaže: Sve je to normalno. Ne treba praviti pitanje od malo snijega.
Za njega ne treba. Pitam se jesu li njegovi službenici radili.
Njemu bi možda odgovarao Sibir.
Mene hvata lagana panika. Ako sutra ne radimo nema plaćanja računa. Možda i mene čeka Sibir ili u najmanju ruku bajbok.
A lijepo je. Neobičan je taj spoj Dalmacije i snijega.
Fotkala sam, ali nikako ih ne mogu staviti na blog. Nešto šteka.
Ljudi se i skijaju. Pokušala sam nagovoriti jednog skijaša na rivi da mi pozira, ali kaže: Ne mogu. Žuri mi se.
Što ćeš? Žurba je žurba. Snjegovići i sanjke na sve strane i puno dobre volje. Svatko svakome stoji na usluzi. Pomoći pri prelaženju opasnih dijelova ne nedostaje. Sve me podsjeća na Felinijev Amarcord. Malo i na Tatija.
Blaženi dani. Kad bi samo potrajali - ne mislim na snijeg, njega nama je već dosta, mislim na dobru volju i Kekeca.
Post je objavljen 05.02.2012. u 19:51 sati.