Marketing
Grudica
Bila jednom jedna zima. Isto ovak bez snega, al nije baš bio siječanj.
Dobila sam od jednog krimosa šarmera Borisa malu belu zekicu, s rozim očima, to je neka takva vrsta. A budući da je taj krimos Boris bil sused od bivšega, nije bilo ljubomornih ispada od strane bivšega.
Normalno da tak kričeče belog zeca moš zvati samo – Grudica. Ko grudica snega.
I furamo maalu zekicu sa sobom, na Otok.
U kutiji za cipele, s rupama za zrak. Na dnu su bile neke krpe koje je moja mama stavila jer bu se zec zapišal, jasna stvar. E užas.
Zekica od straha dobila sraćku.
Smrdela je ko kuga.
U Severinu na Kupi joj je bivši besan ko pas brisal usranu guzicu u travu. Jer nije bilo snega da joj prvo ispere u snegu pa onda obriše u travu.
Onda je u busu prigovaral šoferu da mu autobus smrdi. Mislim bus je zbiljam bazdil, al mogel je šutiti jer mu je šofer rekel – a ni ovo u vašoj kutiji baš ne miriši.
Grudica je u svojoj gajbi, doma na Otoku, dobivala najbolju klopu, biranu. Ostali zeci su dobili – već se ni ne sećam kak se zvala ta trava, neka kaj se jako ljepi za sve, čak i ruke, ne znam viš, al bum se setila kad objavim post.
Kad sam rezala gartruže ona bi dobila gartrožicu za jesti. Pa sam joj jednu stavila pred gubec, a drugu među uha i htela sam ju tak slikati (jest da se živo sjećam, al bivši nije dal 3 banke za film i nikad ju nisam slikala, o, tuge).
Grudica je zrasla i baš se lepo zaokružila od mrkve (oprane), boljih komada zelja, rotkve, kelja, rogača i tak.
Onda je i stasala za udaju i dali smo joj muškoga da si hofiraju. Nije baš bila oduševljena a i bilo je nekih pokazatelja, grdih, da nekaj ne štima, da nebu dece i tak. Pa smo ju jedno vreme držali za ukras i maženje. Celi dan je ležala i mrdala s nosom da ne velim disala, al kad je čula moje korake, odma se digla, znala da nekaj nosim finoga. Znala je pomirišat mrkvu i izabrat bolju. Bila sam tolko mudra da mrkvu operem i gricnem (ne, nisam se pretvorila u glodavca) i točno je znala koja valja. Oće to.
Alzo ovo na sliki je zec, ne kunić, nije beli jer je neko drugo radno vreme, ali je ta vrsta. Moja mezimica je bila fajn deblja i skroz bijela kao snijeg kojeg se danas rijetki sjećaju, mislim snega, a korištenog u razne svrhe, za snjegovića ili za psovanje zbog prometnih pizdarija.
Kad smo vidli da nebu potomaka, bivši je ustanovil da bu Grudica odlična pečenka. Došla nam je moja mama, koju je bivši prije zlifral u Zagreb jer da nemremo živit skup (on nemre ni sa kim živit). I ispekli mi Grudicu, pečenka – oči jedu, al nemreš zinut. Ja sam rekla da ja to nemrem jesti. Bivši je rekel da nek ja idem u pizdu materinu. Moja mama se ljubazno zahvalila i rekla da nemre sama pojesti zeca od 4 kile, jer naravno ni on nije mogel jesti.
Onda je bivši razrezal Grudicu na komade, spakirali smo ju i stavili u duboko, i dali mami za Zagreb, da ju tam pojede. I tak.
Post je objavljen 22.01.2012. u 20:55 sati.