Pregled posta

NE ŽELIM U EUROPU! NI MOJA DICA TAKOĐER!

Kažu da vridi razmisliti. Zbog naše dice. Pa ja, eto, duboko razmišljam....

Moj sin ima 11 godina.
Živi u sjevernodalmatinskom ili srednjejadranskom gradu na sjevernoj obali Jadranskog mora, njegovi roditelji su porijeklom s otoka i cili njegov život ga vuču po trajektima i katamaranima na taj isti otok ne bi li zajedno održali kuću i nešto malo imanja. Idu s njim od nemila do nedraga, od kamenjara i drače do maslinika i vinograda, od vale do vale, od polja do polja, ne bi li ga upoznali s naslijeđem njegovih predaka, s mogućnostima života, poštenog rada i famoznog "održivog razvoja", ne bi li mu pokazali da, bude li to želio, ima od čega krenuti i biti "svoj na svome". Da može stvoriti svoj raj na zemlji, da može naći životnu ravnotežu, da može svojin rukama napravit čuda, da može, ako to bude htio i želio, poć po bilon svitu, ali da ima i gnizdo u koje se može vratit. Ukratko, njegovi roditelji žele mu pokazat različite opcije, od kojih je jedna i ostanak i opstanak doma.
Ti blesavi i kratkovidni roditelji uče ga kako se dobiva vlastito maslinovo ulje, kako grožđe postaje vino, kako se grade mocire, kako se oplemenjuje surovi kamenjar, kako se love ribe, kako se vozi brod, kako se voli i poštuje more, i sve slične, glupe i beskorisne vještine.

I sad mi kažu da to ništa ne valja. Sve smo naopako svatili i svoje potomke sve krivo učimo. Da smo nefunkcionalni roditelji.
Moj sin, prema pravilima EU, koje su naši poltronski pregovarači, vođeni svojom pohlepom i privučeni obećenjima "kruva bez motike", objeručke prihvatili, ne smije se baviti tzv. malim ribolovom. Ne smi imati u svon kaiću mriže, osti, panulu ni skosavicu. Ne smi ulovit svojoj familji malo ribe za obid, ne smi potegnit skosavicu i dignit koju lignju za večeru, ne smi zatvorit jato gavuna pa poklonit staroj susidi da se malo osladi. Ne smi poć u mirnu litnju noć, po bonaci ka ulje, pod feralon pogodit mušuna s ostima. Ne može jer EU ne poznaje pojam "malog ribolova". Naravno da ne poznaje kad ni jedna zemlja u Europi nema ovakav arhipelag, ni ovakav način života na tom arhipelagu.
Ne može i šlus. Može samo bit profesionalni ribar, ili kupit ribu na ribarnici. Ono što mu proda Talijan, što je ukra u moru njegovog dida i pradida. Ma koliko mi šutili o tome, o tome se radi.
I može se sićati kako je to bilo kad je bija mali. Kako je lovija špariće s mula i radova se kad bi ga lignja pošpricala po faci.

Moj sin ne može iskrčiti svoj kamenjar i na njemu podići vinograd. Ne može na njemu pravit neko vrhunsko dalmatinsko vino.
Ne može i šluš. Može samo otić u butigu i kupit povoljno francusko vino. Jer Francuzi to rade bolje. Što misle oni koji nisu kušali naša vrhunska vina.

Moj sin mora se odreći ne samo ribe, vina, i ko zna čega još, nego se, što je puno gore, mora odreći kulture i načina života na području iz kojeg je potekao.

Ali zato smije rasprodati pola škoja svoga dida za šaku eura debelon Englezu, Francuzu ili Njemcu da na parceli izgradi resort. To smije. I ne samo da smije, nego će morati, jer neće moć plaćati poreze, koje će mu napizditi, jer, zaboga, Europa ne poznaje neplaćanje poreza na nekretnine. Ne bi da su mi ih oni dali. Nekretnine, mislin.
I onda smije otić potrošit te puste eure na život na visokoj nozi diljem Unije. Pa se vratit doma i zaposlit kod debelog Njemca ka skupljač loptica na golf-terenu ili ka maser dokonih francuzica u spa-centru.
Ili može otić tuć mora po svitu, borit se sa somalskin gusarima ili ratovat za Nato u Afganistanu ili koje će već ratište bit u trendu za desetak godina.
Smije, niko mu ne brani.
Baš je tako njegov did ili pradid zamišlja njegovu svitlu budućnost dok je u znoju lica svoga zarađiva kruh sa sedam kora i kupova zemlju i na njoj sadija masline.



Moja ćer ima 21 godinu.
Trenutno živi u Zagrebu, s puno nostalgije. Studentica je treće godine medicinske biokemije.
Vridna je, ozbiljna i ambiciozna. Sigurnim korakom gazi sve izazove prid sobom. Ona je naš kućni genije. Nije baš jasno na koga je ispala takva, i nije nama mediokritetima s njon lako, ali mi je svejedno volimo i još uvik se prepiremo jesu li nam je vanzemaljci podmetnuli u bolnici ili nisu.
Ako Bog da zdravlja, ona će brzo zboksati što je naumila i onda su joj svi putevi otvoreni. Možda odabere krenuti dalje, a možda se i skrasi u nekom malom laboratoriju nekog provincijskog Doma zdravlja. Meni svejedno, nek je ona živa, zdrava i zadovoljna. Mission completed.
Ne triban van puno dočaravati kako je "zahtjevno" školovati dite izvan kuće u ovin usranim vrimenima.
Da nije ono bokun kućice na škoju oko koje se otima po Europe ne bi li dobilo desetak dana boravka (a tako in dobro u toj EU??) u njoj, misija dobivanja diplome na zagrebačkom sveučilištu bila bi znatno otežana.
Ovako se snalazimo. I ne žalimo se.

I sad mi se vrte reklame da će se moje dite, naravno, pod uvjetom da "uđemo", moći školovati di god oće. Biće da joj je to neko do sada branija osin mene koja neman para za takve poduhvate? Ka da joj neko branija poć u London, Beč ili Barcelonu studirati šta god oće. Ne bi da će sad iz nekog fonda iz Bruxellesa plaćat stan, hranu, prijevoz, režije i knjige mojoj studentici. Moš mislit.
Ali ima jedna dobra strana tog europskog školovanja. Pojeftinija je rooming u EU. Moći ćemo praktički mukte razgovarati.
A kad se iškoluju, moći će nam dica poć radit di god oće. Samo tako. Bez po muke. Oš CERN, oš stokholmsko sveučilište, oš Institut u Helsinkiju.
Nisan ni sumnjala.
Naravno da će nam pokupiti sve šta nam valja. Ko ne bi uzeja dobar proizvod mukte?
A ti filipinka plaćaj. Školuj. Financiraj sirote europljane.

I onda će oni moju ili nečiju drugu ćer raširenih ruku primiti u Oslo, Hamburg ili Liverpul, tamo će in teći med i mliko, a par dana godišnje dica će doć u svoju zaostalu domovinu da kosti ugriju na mediteranskom suncu. Pričati materi i ocu o čudima Europske unije.
Ae, malo san zatucana, šta ću. Ja bi nekako rađe da mi dica imaju izbora otić ili ostat doma. Da ih ne tira trbuh za kruhon.
Taj smo film ovdi u Dalmaciji već previše puta gledali.


I eto zato, radi te moje dice, radi moje male dalmatinske (čitaj: konzervativne, tradicionaalne, niskoobrazovane i zatucane) familje, ja toj "velikoj, sretnoj europskoj obitelji", toj i takvoj Europskoj Uniji kažen jedno lipo, odlučno i veliko NE!. Fala van, fala, ali ne fala!
Ostajen doma. Kako je da je.
Milosti(nje) vaše ne tražin niti bi van je dala.
Ne triba mi još jedna država u životu. Dovoljna mi je i ova jedna. I previše.

Još bi ih samo molila da mi prestanu vriđati ovo malo inteligencije onim idiotskim propagandnim spotovima.
Nisan ja studirala po europskin centrima da bi bila tako glupa da pušin njihove pizdarije.
A oni koji misle da će ih Njemci izvaditi iz govana u koje su ih uvalili Hrvati, mislin da se debelo varaju. Nisu Njemci završili rvacke škole.

Eto, rekli su mi da vridi razmisliti.
Ja san razmislila, vridilo to njima ili ne.



Post je objavljen 13.01.2012. u 13:05 sati.