Marketing
Smrt diktatora
Zgrožena sam jučerašnjim snimkama iz Sjeverne Koreje. Ludilo zavladalo među ljudima! Pomalo mi je bilo neugodno gledati ih jer znam da će za godinu dana Bogu zahvaljivati što je umro. Kotač povijesti se napokon pokrenuo...
Vratile su me te snimke u neka druga vremena. Bilo je to 80- te kada je Tito umro. Jedna, tada već vremešna susjeda, je dotrčala kod nas, sva u tuzi i kroz plač govoreći: "Što ćemo sad, što ćemo sad?" Očima djeteta mi se činilo da će u najmanju ruku biti smak svijeta.
Kada sam došla u školu, dobili smo naputak da moramo nositi crne trake kao znak korote. Trake su se nosile u kosi, oko vrata, a neki i oko ruke. Meni je bio problem jer nisam imala dugu kosu, a niti sam imala košulju da se oko njene kragne zaveže traka. Naime, mame mojih kolega iz razreda su pokazale veliku maštovitost u vezanju traka i trebalo je održati korak s njima. Neke curice si ih nosile na pletenicama, neke na kikicama, a neke su čak imale trake sa zlatnim obrubom. Moja mater je bila u neprilici od te silne konkurencije pa je brže-bolje otrčala u jedinu trgovinu koja je bila u mom mistu i kupila mi prekrasnu košulju. Sutradan sam sebi bila najljepša u novoj košulji iako uopće nisam shvaćala značenje te crne trake zavezane oko mog vrata.
Zapravo, ne shvaćam ni danas, nego to pripisujem ljudskoj gluposti...
Post je objavljen 20.12.2011. u 19:58 sati.