vozila sam jutros i slušala intervju s tim vatrogascem
koji je ljetos gasio isti požar koji je i mene gadno opožario...
baš gadno opožario, lijepo piše ovdje.
uglavnom, taj je vatrogasac naprosto ušao u vatru i spasio jednu ženu iz tog požara.
ona druga žena se poslije, već daleko na kopnu, spasila sama.
a vatrogasac je rekao jutros:
nisam ja hrabar... baš ništa više od drugih ljudi.
meni je život samo pružio priliku da budem hrabar.
a samosanirana i samospašena žena je onda pomislila koliko je divna ta rečenica...
koliko je posebna,
i mislila je još vrijedi li ta rečenica i za druge stvari u životu...
za tugu?
za samoću?
za sreću?
a ako vrijedi...
zašto u tim slučajevima zvuči manje dobro... zašto zvuči kao izlika.
i bila je već u uredu kad je pomislila;
ma daj... možeš reći da nisi bio hrabar,
ali ti si priliku koju ti je život dao iskoristio jedini od "drugih ljudi". bio si hrabar.
na putu kući ubacila je cd.
pitam se da li je mislila; a za ljubav?
...
mislila sam maloprije;
možda jest izlika ali ja sam sve svoje životne prilike
za tugu...
za samoću...
za sreću...
iskoristila do samog kraja. do dna dna.
kao malo tko.
a pomislila sam i ovo;
ako pobrojim sve mete po sebi, mogu mirno reći da sam iskoristila i onu za hrabrost.
...
a za ljubav?
...
eto, zanima me...
što ste vi mislili?
Post je objavljen 07.12.2011. u 23:03 sati.