Kako se osjećaš Prijatelju Moj...?!
Jesi li tužan...?! Izgubljen...?! Sam...?!
Treba li ti zagrljaj, ruka u ruci, pogled, dodir ili riječ utjehe...?!
Zašto si tako tužan, povučen, skrušen...?!
Zašto ti je pogled prazan, a oči pune suza..?!
Zašto osjećam nešto teško u zraku, u tvojoj kretnji, u zvuku tvog sporog disanja..?!
Zašto je to tako Prijatelju Moj...?!
Reci mi, molim te...
Znam da je svijet velik, a ti tako malen da ponekad pomisliš da te nitko ne vidi i ne čuje.
Vičeš, a glasa nema.
Pokušavaš, a ne uspjevaš.
Voliš, a nisi voljen.
Kreneš nekuda, staneš, ne znaš dalje.
Daješ drugima, ništa ne dobivaš zauzvrat.
Sanjaš, a sni ostaju nedovršeni, daleki, neostvarivi, lažni.
Misliš da možeš i želiš, ali te nešto uporno potiskuje dolje i vuče i vuče.
Znam Prijatelju Moj, sve znam. Težak je dan. Ovaj dan kada misliš da su sve sreće okrenule baš tebi leđa, i da su sve sile svijeta se okrenule protiv tebe. Samo tebe i nikoga više.
Teško breme nosiš Prijatelju Moj. Pogledaj me, to sam ja. Tu sam da ti pomognem. Daj mi malo tog svog tereta, nosimo ga zajedno. Taj teret koji te toliko muči, koji ti neda mira, koji te vuče na dno. To ne želim i neću dopustiti. Ipak je udvoje toliko lakše, zar ne..?!
Uzimam tvoju brigu, to zlo koje te prati, sa sobom, ne želim da ga više gledaš, ne želim da te muči.
Imam i ja svojih muka koje me prate, nema veze, prijatelji za to služe. Služe da budu tu kada ostali ustuknu, okrenu leđa, izmijavaju se, jednostavno kada ostali budu zli.
I ne zaboravi Prijatelju Moj. Nisi sam. Nikada nećeš biti. Barem dok ja dišem, jer znaj jedno:
Koliko dišem za sebe, toliko i za tebe.
Volim te, ne mogu bez tebe, i samo te molim:
Nemoj mi nikada reči: zbogom, jer bi me to slomilo. Slomilo ko nježnu grančicu kada slomi težak snijeg koji upravo pada.
Zauvijek Tvoj Prijatelj Prijatelju Moj...
Post je objavljen 07.12.2011. u 17:05 sati.