Marketing
VUČIĆ
Presavinuta u struku,
daleko iza,
kao da ću si poljubiti pete straga,
napraviti most,
tako ga osjećam.
Kao da sam i sama na pragu osamnaeste,
i još uvijek sanjam čudne snove,
iscrpljujuće snove u kojima trčim razderanih koljena,
gazeći trnje divljih kupina..i svakim korakom trnje se zabija u petu bolnu..
Kao što je i on jutros trčao,
jurišao hitro, letio, u majici kratkih rukava na minus tri,
divlje bježao mahnito, za njom,
jer se ona naljutila.
Kažem mu,
i pritom bih se najradije tresnula po ustima i zašutjela zauvijek,
kažem mu: bit će ih još puno.
I još mu kažem: doći će dan kad više nećeš znati ni zašto, ni za kim si trčao.
Lako je tebi sad govoriti, kaže, i djelomično je u pravu.
Sad je nešto lakše.
Pa mu kažem, gledajući ga bijesnog, blijedog i drhtavog,
isplači se, čuješ, plači do mile volje, nek sve izađe, bit će ti lakše.
Gleda me u čudu. Zašto da plače, ta ljut je, nije tužan.
Pa ga pomilujem po smrznutoj šaci.
-Hvala, kaže.
-Hvala???!!!
-Što razumiješ.
Ne mogu mu više podvaliti niti jednu jedinu bajku,
zamumuljiti, zakamuflirati, neko čudo, čaroliju,
staviti na to veliku ružičastu mašnu i tvrditi da je unutra slon.
On vjeruje samo u basne.
One basne u kojima životinje ne govore, al ujedaju kao ljudi,
veseleći se tuđoj boli i muci.
Tu se ne plače, ne. Tu se dugo i prijeteći reži.
Gleda se samo sebe.
I trči, brže i od vjetra.
Nisam ga naučila ujedati.
Nisam ga učila da gleda samo sebe.
Al bome zna trčati.
Ovo dvoje će morati naučiti.
Zato sam dugo cvilila u jastuk,
i za njega i za sebe,
da me ne čuje.
Post je objavljen 26.11.2011. u 01:43 sati.