kantuni maste
srijeda, 13.04.2011.
Mojoj kcerki umjesto diplomske slike u albumu
Imala sam dvdeset i jednu, izgledala ka bajamontusa, kraj kreveta spremila borsicu, sa svim sta mi u rodilistu moze zatribat, cetkica za zube ,sugamani, ulosci, krema za lice, dvi narance( imala sam ludacku potrebu za kiselim), tri minas kave, jedna za mene, a dvi za sestre (zna se sta je red), bajaderu (isto za sestre, ja nesmin ni mislit ma slatko, rekla je Tonkovicka), jednu knjigu od Kastenede…. Termin mi je bija iza prvoga, a ja san mislila da cu prije nego drugi misec, oni sa dvadestiosan dana, dode kraju puknit ili poc rodit ranije… Tonkovicka je, na zadnjem pregledu, naslonila onu drvenu slusu, na moj stomak velicine monteveresta, mudro kimala glavom i rekla - sve je ok.. sad lipo doma i vidimo se za misec dana..
A doma je izgledalo ovako- Bozicka od priko puta, svako bi jutro s malog balkona zaurlala – Seko ( tako su zvali moju svekrvu) kava je gotova. Pa bi svi lipo sili na partiju jutarnje kave, uz mudre razgovore kako se i prilici zenama. Kako se dan poroda blizija, tako su i price iz rodlista sve vise nalikovale hororima i umisto da mi govore kako je sve lipo i lako i da ne slusan one sta govore drugacije, njih su se dvi svako jutro trudile nadmasit jedna drugu, izvlaceci ko zna iz kojih morbidnih kutaka pameti, sta strasnije 8to bolje) price o tome kako se koja namucila, radala dvdeset uri,cetrdesetosn uri, zaboravili postejicu, sivali na ladno……… Nakon nekoliko dana te torture,preselila sam se u bobisa na kavu, a njih dvi su afanavale, da ce mi doc slabo , a one nece bit tu da mi pomognu…. da ko zna cime ce mi doli punit glavu….Majke mi, ni danas mi nije jasno jesu li njih dvi bile na kakvon aalkoholu umisan u tu kavu, ili in je to bilo prirodno…
Jedno san se jutro, taman je poceja treci misec, probudila s nekin cudnin osjecajen, punoga mjehura, zaletila u zahod i na po puta osjetila kako mi curi niz noge… a srama i neugode…. Ajme, kako cu sad u bobisa na kavu, ako ne mogu izdurat do veceja….
Ali nisan izgovorila ni po recenice, moja je svekrva protrcala pored mene, uletila u Bozicke urlajuci
- ajme pukla joj je voda,rodit ce svaki cas…
pa opet protrcala pored mene ( ja san jos stala zalipljena za zid od hodnika) ,uletila u sobu, skupila borsicu, odletila u Bozicke, deruci se na sav glas
– zovi taksi, rodit ce…
U to je Bozicka protrcala kraj nje, uspila se zaustavit na vrime da me ne zalipi jos dublje u zid od hodnika
– astaticekas, osrodittu na hodniku oblaci se gosputijossenisiobukla……..
Jedan cas me , moran priznat, uvatila panika, ali san se sricon, na brzinu sitila s kin iman posla. A onda je kroz vrata od sobe provirila i Helina glava, (inace poznata ka glava sestre moga muza i buduce tetke moga tada nerodenog ceda), koja bi svu tu njihovu dreku prespavala, da se i njoj nije mjehur pripunija… a onda san i ja zaurlala
- oblaci se i bizmo odavde, ove su dvi skroz poludile…
Pa samo se lipo uputile u Tonkovicke, neka ona rece jeli to ja triban u rodiliste ili mi je samo pobiglo… ka da ja znan. To mi je bilo prvi put, a one dvi nisu bas ulivale povjerenje…
Tonkovicka je izvadila oni drveni slusac, naslonila ga na moj stomak, bacila oko „doli“, mudro zakimala glavon par puti i konacno rekla
- mala, aj doma po borsicu, u bobisa popit kavu i u rodiliste. A nista te ne boli, a? Nije prisa. Tek si pet prstiju otvorena… aj sad, neka ti napise uputnicu, pa pomalo…
Srica da mi je bilo prvi put. Jer inace bi me more bit uvatila panika, a ovako, nas smo dvi polako s noge na nogu do skalica, pravac u bobisa, maznile po kavu, doma po stvari…. A njih dvi mudrice, side u kuzinu, cim san ja otisla, otvorile neku visnjevacu da in bude lakse a i da nazdrave valjda…. Mislim to sta ja jos nisan bila, ni na putu a kamoli u rodilistu, njima je bilo svejedno. Jedva su docekale da se vratin da mi prije nego oden, daju par savjeta, ispricaju jos koju ….
U rodiliste usla u podne.
Nakon svih onih obaveznih papriologija, i onih zenama znanih detalja, smistilo me u neku sobu zvanu predradaona.
Desno od mene jedna gosoda, starija, jel, bice kojih trideset i pet cetrdeset, plete … sad jeli plela sal za jetija, prekrivac… ne znam.. ali nekako mirna, o svom poslu, ka ona je tu slucajno… i plete….
Livo, jedna mlada zenska, ka ja, ispod kreveta lavor, i ona svako dvi minute povrati u ti lavor, izmozdena se vrati natrag na kusine…zuta ka sir..
Ova desno ka da je dosla iz bobisa, ova livo ka iz Bozickinih prica…
Ja san se, sa svojih metar i lamicu i sto kili isprid sebe, jedva nekako uspila popet na krevet (stvarno mi nije jasno za koga rade te krevete za koje ti tribaju skale). Uzeli mi borsicu, pa neman knijgu, neman ni za plest, sta je svejedno, i tako neznan plest, a sad da molin „desnu“ da me uci, bilo bi blesavo…
Malo san tu lezala, pa zakunjala, lezala, zakunjala…
I mislin se ja
- bogatidragoga, ovo meni nije nista jasno.. ako mi nije nista, ne boli, ne povracan… kad ce to pocet… kako.. kako cu znat… mogla san jos jednu kavu popit.. mozda me puste doma…….
Onda je dosa neki likar, pogleda, pita jeli boli. Ja san rekla – ne. Pa je on zakljucija da bi me bas tribalo bolit i samo sta nisan….
pa su me odveli,( jerbo da je vrime i brzo ce to) u radaonu, opet me cinili penjat se na krevet i taman kad san tila zvat onoga likara, da mu recen da cu ja doc drugi put, jer da su nesto falili.. prisice me bol ..
U meduvremenu, i livo i desno, cula san razne zvukove, koji su mogli bit ka beksaundi iz nikog hickokovg filma… nike bestimje, za koje bi ste se zakleli da ih zenska usta nikad nece izgovorit… neke druge glasove, sta su se derali na ove prve glasove, da neka se se ne deru… da posli je… nema kajanja… rasiri, tiskaj, guraj, sad……………. na jedan cas nisan bila sigurna jesn li pogodila zgradu, da nisan zalutala u kazin…
A onda me opet prisiklo… pa se bol iz- prisiklo me - stopila u jednu stalnu bol… usta su mi bila suva, parilo mi se izgorit cu.
Vani je nestalo svitla, dan je curija kraju.. polako… mene je bolilo… jako … a onda sam osjetila kako se dilim na pola i taman je jedna babica prolazila pa san je zazvala, onako suhih usta tihim nekim glasom koji nism bas poznala… mahnila je rukon u prisi i samo se na cas okrenila…i zaurlala
- doktore,doktore… glava je vanka… pa je odjednom nasta rusvaj i pusti judi u bilo, sjatili se oko mene, te disi te ne disi , guraj, nemoj…. Disinedisiajdejosjedanput……..
….. onda je svemir zatreperio. Jedna je zvijezda zasijala na, od sumraka, pomilovanom nebu.. toplo je malo tijelo dotako moje. U tom je trenu sve stalo i sve je pocelo. U mene je usao miris koji nikada do tada nisam osjetila, miris ljubavi, beskonacne, bezvremenske…poslije su rekli da sam umislila, ali ja znam, na tvom malom licu, u uglu usana snivao je osmjeh…..
Danas si diplomirala. Ove su moje suze, sretne suze. I zabrinute suze, i suzne suze. Jedan je krug zatvoren. Jedna stranica ispisana. Jos jedan osmjeh dodan u moj album sjecanja. Knijga zivota,ima jos bezbroj cistih stranica, koje se tek imaju ispisati.
Meni ce uvijek zamirisati, uvijek i ponovo, na ono vece kada sam prvi put, u uglu usana,svoje malene djevojcice, vidjela osmjeh kako sniva…
„mi zivimo u kruzima koji se sire…..“
( Jedan krug danas zatvaramo, otvarajuci novi , nepoznati… istom snagom i ljubavlju vodeni kao i onda na samom pocetku stvaranja nasih krugova….)
Post je objavljen 10.11.2011. u 17:01 sati.