Južina je. Čudno se jugo uvlači u čovika. Ka da oće rastirat ono malo sunca šta nan je ostalo u kostima. Danas ću napravit oni đir šta ga uvik za tebe na ovi dan napravin.
Prvo ti se skalan sa Sućidra. Iden na noge. Prođen priko Splita 3. Kroz one zgradurine di svaki portun ka da piva svoju pismu. Piva li više ijedan onu tvoju?
Onda ti prođen priko Blatina. Ne bi virova šta je to. Butik do butika, sve svitli, ka da je Božić. Sve nas upućuje na to da bi se tribali veselit. Pa ja tražin među judima koji kraj mene prođu ima li koji Čovik koji se smije. Tražin, tražin.
Na semaforu priko puta KBC-a čekan , čini mi se, satima. Čekan, pa čekajući i zaboravin da bi tribala prić cestu. Auti me hipnotiziraju, malo me i strašu. Nisan se nikad navikla na njih. Skroz san retro tip. Jedan me, tako zamantanu, skoro prigazija kad san krenila. Gledan za njim. Vrag mu piz odnija. Da me je zgazija, ne bi ni primjetija. Prolaznici bi gledali moje mrtvo tilo. Slegnili bi ramenima a neko bi možda samo zakjučija da Ča smo na ovom svitu. I produžija bi o svom poslu.
Spuštan se niz Prvoboraca.
Ima ti doli jedan frizerski salon. Oni, najstariji u Splitu. Tamo san znala doć. Ne na frizuru, nego na ćakulu. Skupile bi se žene, pa udri. Po muškima, po ženskima, po dici i unucima i državi i skupome životu. Volila san tu doć, a onda je ona frizerka šta mi je znala napravit najlipju frizuru i šta se najlipje smijala, jednog dana umrla. Otada više neman hrabrosti njanci uć tamo. Ka, ako ne uđen, ona nije još umrla. Ako ne uđen, onda je ona još ovdi.
Ulica puna svijeta, koraci duginih boja, a ti i ja bez lica. Već san na Pazaru. Tamo prođen jer volin čut one oštrokonđaste šta bacaju kletve na mene čim in okrenen leđa. Izbjegavan ih pogledat u oči jer ako mi uvatu pogled, počnu trpat salatu ili kupus u kesu i gurat mi u ruke. Ka da se mene pita oću li ja kupit verduru. Njima je dosta jedan pogled i prodat će ti i kesu i kupus zajedno sa po litre vode natopljene u listove. Prefrigane su. A volin ih.
Na Peristilu ni žive duše. Najprazniji je ovih dana u jedanajstom misecu, zato šta je još prikjučer bija u šušuru. Malo vinčanja, malo prosvjeda. I prođe lito.
Kraj Tri volta prođen samo da se javin Marčelini, uvik je nađen kako kroz one buže od palače viri doli na Rivu. Ka da nekog čeka. I ne bi je bog odcipija od tih buža. Sidi, puši, čeka. Neću je smetat. Znan da je ni Nevera neće odatle pomaknit.
Kroz Podrume se malo stresen od vlage. Na Rivu izronin cila umemljena, zatvorin oči dok prođen kraj onih višala, nagnen se i Smočin prst u more. Znaš, izvježbala san. Mogu gledat u Marjan i Palaču a da ne vidin šta su napravili Rivi.
Na Matejuški zapalin i zafaljivan Bogu šta je ostalo to jedno misto di se skroz lipo ćutin. Oni čovik šta je sređiva Matejušku bija je nježan prema njoj. Čuva jon je dušu.
Bacin pogled na Zidine, Ona još sidi gori. Dimimo obadvi. Nas dvi, ka dva Lanternista.
Južina je. Tako je uvik na ovi dan. Uvik. More je teško. More je ...a ne znan. Tajna mora. Valovi pričaju čudne priče.
Varoš gledan ali ne ulazin. Kaleto moja draga. Ne ulazin u nju.
Ka, ako ne uđen, ti ćeš još bit ovdi.
Post je objavljen 06.11.2011. u 09:19 sati.