Pregled posta

Kruška broj 24

Kad dođem doma umorna, uzmem onu Coca-colu u limenci od 2,5 dcl, obavezno 2-3 fetice limuna u čašu i tako predahnem.
Gledam danas, ispred mene bus 222, a meni prva asocijacija: uništenje i oštećenje tuđe stvari. Čl. 222 Kaznenog zakona.
Ispod njega broj 216. Krađa.
I ne vjerujem. Od busa do uništenja tuđe stvari, samo jedan korak.

Iz Keruma je izlazila neka mlađa ženska, a oko vrata lančić s imenom Martina. Imala sam i ja tu fiks ideju da nabavim takav lančić, samo sam se dvoumila, hoću li staviti Nike ili Nikolina.
- Stavi Nike, jefinije je.
A kad sam ja nastavila pričati o tom potencijalnom lančiću, Danimus je mrvicu uozbiljio glas.
- Čekaj, tebi se to ozbiljno sviđa?
- Da.
- Ma daj, pa nećeš valjda takvu ogrlicu nositi. To je ružno.
- Zašto?
- Pa zato jer nisi pas. Tko nosi ogrilicu s imenom, molim te?
I tako sam se ja malo zamislila nad time, da objektivnije ne mogu i skontala da zamalo reklama iz novina nije pobijedila moj „zdrav“ razum i da zamalo nisam naručila ogrlicu. A pas mi dobro otvorio oči - kao da me netko vodom polio. Očito je popularnoj ogrlici „Carrie“ koju je SJP nosila u Seksu i gradu mjesto da i ostane samo u toj seriji.
Ne kažem ja, mogla bih lako promijeniti mišljenje. Pa ipak, hodavši prema vratima zgrade pitala sam se je li mi se Martinina ogrlica imalo svidjela? I zamislila da npr stojim u tramvaju/banci/pošti i netko me upila, želi se upoznati sa mnom. I kaže:
- Višnja, drago mi je.
A ja u tom trenu, koliko god da želim reći prvo žensko ime koje mi padne na pamet, moram reći Nikolina jer mi visi oko vrata.
Na što bi ta vjerojatno vrlo duhovita osoba rekla:
- Znam, piše ti na lančiću.

O da, nesuđena ogrlica Nikolina izgubila je bitku. Makar možda ogrlica s imenom drage osobe bi imala više smisla. No o tom, po tom.

Sjedeći uz more i gledajući kričavo rozo-crveno sunce kako pada u more (da, u Zadru je često upravo takve boje), pijući kavu komentirala sam jako pametno da su neke stvari u kojima istinski uživaš zaista, neću reći besplatne, ali neprocjenjive. Ne znam koliko bih procijenila da košta gledanje sunca čudesne boje kako nestaje na horizontu.
Ili miris bure kad pročisti zrak umoran od ljudi, zagađenja, a bome i od tračeva i zla kojim sve više ljudi isijava. A ako ne zlom, onda umorom, odsutnosti i izgubljenosti.

Volim se voziti ujutro sama, krenem prije 6. I to je vrijeme samo za mene. Vrtim radijske stanice, preokrećem kad čujem „duhovitog“ Dreleta na jednoj od postaja, obično se zaustavim na radio Sljemenu.
- Ma to ti slušaju samo babe.
Super mi je kod sebe što me to nimalo ne tangira. Nikad se nisam osijećala gluplje ako bih poslušala Minus i plus. Shodno tome, neću se osijećati ni babom ako slušam radio Sljeme. Pogotovo ako puste neke lijepe šlagere raaano ujutro. Voditeljica ima umirujuć i topao glas, a i meteorolozi koji joj se javljaju tako rano, stara su škola. (I da, ako sam rekla da mi se možda sviđa stara škola, ne uključuje i Olivera Mlakara. On je previše prepotentan za moj ukus.)
Volim skromne, jednostavne ljude koji su dobri u duši. Neobjašnjivo, ali mi se čini da stvarno vidim istinsku dobrotu.

Jeli smo jednom ribizle iz tvog vrta. Milla Jovovich i ti imate istu boju očiju. Gledam je kako je lijepa.
- Čini mi se da ne ulaže previše u izgled.
I meni se čini isto, ona je lijepa prirodno i ne kvari umjetnim dodacima i zahvatima to što ima. A živi tamo di živi, u okruženju koje je takvo kakvo je i padne mi na pamet da je ona još više nekako svoja, jaka kad izdrži biti neopterećena izgledom, modnim kombinacijama, kozmetikom, skupim plastičnim zahvatima.
- Da je sretneš u avionu, vjerojatno bi normalno pričala s tobom.
Ne mogu reći „ Ne bi je ni prepoznao!“ jer nju se može prepoznati i kad je omotana od glave do pete, dovoljno je samo da se vide oči pune životnog sjaja.

A onda smo pojeli kruške. Ja sam pojela krušku broj 24, a ti krušku broj 27.
Bilo ih je sve skupa, prema računici moje tete točno 49.
Okus kruške nije bio besplatan. Bio je neprocjenjiv.


Zazvonio je telefon i bio si ti. Lijepo izgovaraš moje ime koje zbog nijanse tvog glasa postaje ekskluzivno, samo za mene. Nitko se još ne zove Nikolina na taj način.
Samo ti kažem ej.
Pričaš o nečemu i ja odgovoram, ali opet, razmišljam samo o tome kako me zoveš.
Mirišem na Diorov Hypnotic Poison i jedem čokoladice koje sam kupila u jednom dućanu s delicijama prepoznavši ih kao cioccolatine koje mi je kupovala teta iz Italije.
Prohladan dan, bez kiše, ali siv. Gledam dok pričaš kroz velike prozore.
- Okrenut će na jugo, Nikolina.

Definitivno. Moje ime ne ide na lančić.





Post je objavljen 13.10.2011. u 20:25 sati.