Nekoliko uvučenih dimova i grah u kojemu se ljutina
cakli gustoćom površine,
ponovna krivina sintakse i sve ljuto što ulazi u zrak, pore, osjetila,
mršti svakodnevicu uglačanih ljuski
i nestaje pod našim krilima.
Jutarnja kava sramotno odrađuje revolucije, ispod kože
tek taj titraj ili dva, zakračunat vid, sunčane naočale
u oazi sobe,
netko spava, netko
opipava jutarnje zdanje hladnoće.
Lako mi je biti lošija.
Post je objavljen 07.10.2011. u 10:23 sati.