Nije mi dovoljno što me voliš
i dobro znam,
nedostatna ti je moja ljubav.
Postojana kao kula od karata
naša je sreća-kratkotrajna.
Bolno lijepa. Ružno čeznutljiva.
Usamljena.
"Nedostaješ mi svaki dan";
i ti meni, kažem
(zaista misleći-hvala Bogu
da ti se barem nadati mogu).
To što ruka putuje kroz prazninu,
sijaset je naših propuštenih prilika.
I novih života. Nezadovoljstva.
Traženja, nepronalaženja.
Nekad, jednom već
moralo bi doći na svoje...
svitanje, pomrčina,
tvoje tople usne na moje,
željne vođenja.
Kada bi bar sjenka zaigrala
da probudi vješticu i podari joj let;
kad bi barem
san ispričao dodir.
I ta bi mrva bila ogromna.
tako
jako
nedostaješ
Post je objavljen 03.10.2011. u 21:35 sati.