Cunami tuge
Danas sam prošetao do „Sabirača“ malo pogledati. Obaći imali štogod zanimljivo, javiti se ljudima i tako.
Istina nisam tamo radio ali sam ljudima znao učiniti uslugu pa i vlasniku „Sabirača“ dok me nije neka „dobra duša“ prijavila da radim na crno. Napravio bih po neku sitnicu u tokariji na crno od kad je umro obrt a ja pošo u penziju jer mi je kao i većini penzića i radnika crno, pa se sretnem s ljudima da se siti napričamo.
Dakle skupila se grupica od petero ljudi i ja upitam:
- Sreo sam „dimnjačara“ nešto mi nije bio raspoložen a i nije u radnoj robi?
Ni pet ni šest skoro da su u glas rekli: “Dobio je otkaz…on i još četvero“.
Zateklo me jer su to mahom sve ljudi u godinama kad nisu za mirovinu a niko ih neće uzeti radit.
Reče jedan: „Evo…istina“!
Došo je Milan do nas uz ono „dobar dan“ i „kako je“, ma ne bi se reklo na njemu da ga je otkaz „pogodio“. Rekoh: „'Si i ti dobio otkaz“?
Uz smješak reče: „Aha“.
Nastavili smo nevezanu priču pa sam ga upitao koliko ima godina. 56g reče. Žena mu ne radi.
Ima dva sina, oba su bez posla. Mlađi je oženjen a ne radi ni njegova žena. Imaju dijete od nepunu godinu.
Gledam ga dok priča i dok ostali komentiraju mislim se: „Boga mu kako može biti ovako miran a dom mu se ruši“?
No privid ne može dugo trajati. Premijerko pročitaj i ti. Privid ne može dugo trajati i sve češće bi upitao: „Što si ono reko nisam dobro čuo“?
Uto dolazi kćer od gazde, zapravo i ona je suvlasnik firme, i nosi papire u ruci. Naravno svi smo utihnuli i gledamo otvorenih usta.
Iz radne knjižice su virili još neki papiri formata A4.
Pruža mu papire uz riječi: „Sretno na nekom drugo poslu“!
To je sve što je izgovorila i Milan je pružio ruku da to prihvati a onda je ruka vidno zadrhtala i cunami tuge negdje iz njedara uspinjao se prema grlu i očima.
Pognuo sam glavu i progutao knedlu a onda ga opet pogledao.
Po čitanju s usana reklo bi se da je pokušao izgovoriti „hvala“ ali se glas nije čuo.
Sve je ostalo na pokušaju. Kao nemoćni tić u gnijezdu kad širi kljun, zijeva da mu mati spusti komad gliste.
Gazdarica se okrenula i otišla.
Trebalo je vremena. Trebalo je nešto reći a šta? Progovorio sam: „Kakav treba imati želudac za uručiti otkaz radniku koji je jedini u kućanstvu doprinosio“?
To je bila konstatacija i komentara nije bilo. Tek nakon nekog vremena kad se Milan s kamenim licem bez riječi sa svima rukovao i otišo, gledajući za njim jedan reče.
- Di će on sad?- drugi je dodao.
- A di će „bodulac“ koji nije sposoban ništa drugo raditi od ovoga što je radio a dobio je otkaz. Reko je da će se objesiti.
Gospodo iz vlasti! Gospođo Kosor! Nasmijete se jer kampanja je zar ne. Ko jebe tamo neku obitelj u Dalmaciji koja neće da pravi djecu da im ti budeš kuma?!
Hrvatska demokracijo-radnička grobnico, jebenti…jebenti...
Post je objavljen 03.10.2011. u 14:53 sati.